Da li krv stogodišnjaka krije tajnu dugovečnosti: Ovo su otkrili naučnici

Od kada poznajemo sebe ljude zanima koliko mogu da žive i šta određuje zdrav i dug život. Platon i Aristotel su raspravljali i pisali o starenju pre više od 2.300 godina. Međutim, potraga za razumevanjem tajni iza izuzetne dugovečnosti nije laka. To uključuje otkrivanje složene interakcije genetske predispozicije i faktora načina života i načina na koji oni međusobno deluju tokom života osobe, piše Science Alert.

Studija nedavno objavljena u GeroScience otkriva neke uobičajene biomarkere, uključujući nivoe holesterola i glukoze, kod ljudi koji žive preko 90 godina.

Stari ljudi i stogodišnjaci su dugo bili predmet intenzivnog interesovanja naučnika jer nam mogu pomoći da razumemo kako da živimo duže, a možda i kako da starimo u boljem zdravlju. Do sada su studije o stogodišnjacima često bile male i fokusirane na odabranu grupu, na primer, bez uzimanja u obzir stogodišnjaka koji žive u staračkim domovima.

Najveća studija do sada upoređuje profile biomarkera merene tokom života među izuzetno dugovečnim ljudima i njihovim vršnjacima sa kraćim životom. Naučnici su uporedili profile biomarkera ljudi koji su živeli do 100 godina i njihovih vršnjaka sa kraćim životnim vekom i istražili vezu između profila i šanse da postanu stogodišnjaci.

Istraživanje je obuhvatilo podatke od 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenoj proceni starosti od 64 do 99 godina – bili su uzorak takozvane Amoris grupe.

Ovi učesnici su zatim praćeni kroz podatke iz švedskog registra do 35 godina. Od ovih ljudi, 1.224 ili 2,7 odsto živelo je 100 godina. Ogromna većina (85 odsto) stogodišnjaka bile su žene.

Uključeno je dvanaest biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu pothranjenost i anemiju. Sve ovo je u prethodnim studijama povezano sa starenjem ili smrtnošću.

Biomarker povezan sa upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan varenjem određene hrane.

Takođe su posmatrali markere povezane sa metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu, i one povezane sa funkcijom jetre, kao što su alanin aminotransferaza (Alat), aspartat aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp) i laktat dehidrogenaza (LD).

Oni su posmatrali kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), koji je povezan sa anemijom. Konačno, pogledali su albumin, biomarker vezan za ishranu.

Utvrđeno je da su oni koji su navršili stoti rođendan imali niže nivoe glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i nestogodišnjaka za većinu biomarkera, stogodišnjaci su retko pokazivali ekstremno visoke ili niske vrednosti.

Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka je ranije u životu imao nivo glukoze iznad 6,5 ili nivo kreatinina iznad 125.

Za mnoge biomarkere, i stogodišnjaci i stogodišnjaci su imali vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. Ovo je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.

Kada su istraživači pogledali koji su biomarkeri povezani sa verovatnoćom dostizanja 100, otkrili su da svi osim dva (alatin i albumin) od 12 biomarkera pokazuju povezanost sa verovatnoćom dostizanja 100. To je bilo čak i nakon što smo uzeli u obzir starost, pol i opterećenje bolesti.

Ljudi u najnižoj od pet grupa za nivo ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dostignu 100 godina starosti u poređenju sa onima sa višim nivoima. U međuvremenu, ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera funkcije jetre takođe su imali smanjene šanse da postanu stogodišnjaci.

U apsolutnom smislu, razlike su bile prilično male za neke od biomarkera, dok su za druge razlike bile nešto značajnije.

Za mokraćnu kiselinu, na primer, apsolutna razlika je bila 2,5 procentnih poena. To znači da su ljudi iz grupe sa najnižim nivoom mokraćne kiseline imali 4 procenta šanse da dostignu 100. godinu, dok je u grupi sa najvišim nivoom mokraćne kiseline samo 1,5 odsto živelo do 100 godina.

Čak i ako su pronađene razlike generalno prilično male, one sugerišu potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti.

Studija ne dozvoljava nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera. Međutim, razumno je misliti da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju ulogu. Praćenje vrednosti bubrega i jetre, kao i glukoze i mokraćne kiseline dok starite verovatno nije loša ideja.

Međutim, verovatno i slučajnost igra ulogu u nekom trenutku u dostizanju izuzetnih godina. Ali činjenica da se razlike u biomarkerima mogu videti mnogo pre smrti sugeriše da geni i način života takođe mogu igrati ulogu, izveštava Science Alert, a prenosi n1info.hr.