Da li ste znali da se u Rimu ništa nije desilo od 5. do 14. oktobra 1582. jer ti dani nisu ni postojali?

Mada je po starom, Julijanskom kalendaru, 15. oktobar bio ponedeljak, odlučeno je da to postane petak. Dakle, posle četvrtka, 4. oktobra sledio je petak 15. oktobar. Bizarna, ali neophodna krađa kalendarskih dana desila se po volji tadašnjeg pape Grgura XIII, piše Dojče vele.

Ko je bio čovek koji je ostavio svoje ime na kalendaru?

Pravnik i boem

Tog sedmog januara 1502. u Bolonji je bio običan dan. Plemeniti Đovani Bentivoljo II je dugo vladao gradom. Bio je surov i neumoljiv vladar sklon raskoši. Ostalo je zapisano da je naredio pokolj nekoliko suparničkih porodica. Astrologa, čijim predskazivanjem budućnosti nije bio zadovoljan, najpre je mučio u tamnici, a potom proterao iz grada.

Bolonja je u prethodnom veku morala da odustane od političkih ambicija jer je Venecija kao regionalna sila bila moćnija. Ali baš u to vreme Bolonja doživela procvat – postala je renesansni grad kakvom se danas divimo.

Sedmog januara niko nije računao sa tim da će dečak rođen tog dana u porodici Bonkompanji, a kršten na ime Ugo, postati jako moćan čovek. Ugo je bio peto dete rođeno u porodici bogatog trgovca i patricija Kristofora i njegove supruge Anđele.

U Bolonji je diplomirao pravne nauke, potom je postao i predavač na univerzitetu. Vodio je buran i razuzdan život. Rodio mu se vanbračni sin Đakomo – on to uopšte nije krio. U Rimu su papini ljudi hteli njegove pravne usluge pa je 1539. imenovan za „javnog beležnika“.

Sledi vrtoglava karijera pravnika koji uopšte nije bio zaređen. Bio je čovek od poverenja nekoliko papa, išao je u diplomatske misije širom Evrope, a tek 20. jula 1558. u svojoj pedeset i sedmoj godini života postaje sveštenik, i to odmah biskup. Time stiče pravo da jednom postane i papa.

Maja 1572. njegov prethodnik umire, a na konklavi, jednoj od najkraćih u istoriji, Ugo Bonkonpanji je izabran i uzeo je papsko ime Grgur.

Tvrdi protivnik reformacije

Njegova lična ležernost u odnosu prema crkvenim pravilima nije se prenela na njegovu papsku vladavinu. Bio je žestoki protivnik reformacije, zagovornik inkvizicije, pozdravio je pokolj francuskih hugenota u Vartolomejskoj noći.

Ali je isto tako gradio univerzitete među kojima je najpoznatiji Gregorijanski univerzitet, jedan od najstarijih univerziteta na svetu i prvi jezuitski univerzitet uopšte.

Papska bula, pravni akt kojim je papa 24. februara 1582. obznanio svetu reformu kalendara, ušla je u istoriju pod nazivom „Inter gravissimas“.

Posle će po papinom imenu kalendar biti nazvan Gregorijanskim. Ali on je bio naručilac kalendara i imao je političku moć da ga nametne. Neko drugi se bavio poslom brojanja sata i minuta u godini.

Luiđi Lilio – luiđijanski kalendar

Alojsijus Lilijus – rođen kao Luiđi Lilio u Kalabriji 1510, bio je lekar, astronom i filozof. U Napulju je studirao medicinu i astronomiju, potom se preselio na sever Italije u Veronu. Ostalo je zabeleženo da je 1552. predavao na Univerzitetu u Peruđi.

Tamo ga je zapazio kardinal Marčelo Červini, koji će 1555. postati papa Marcelus. Doduše, božjom voljom on je bio poglavar svih katolika samo 22 dana, a onda ga je odneo moždani udar.

Tako je astronom Luiđi Lilio, koji je već napisao knjigu sa predlogom reforme kalendara, morao da sačeka novog papu koji će imati razumevanja za njegov rad. Njegov brat Antonijo je bio lični lekar pape Grgura. Na taj način će njegovo delo biti stavljeno na sto papskim stručnjacima. Oni su saželi njegove teze i sažetak poslali kneževima i univerzitetima širom Evrope.

Luiđi Lilio nije dočekao reformu kalendara, umro je šest godina pre nje. Ali se u svim vatikanskim dokumentima može iščitati njegova intelektualna svojina nad reformom.

Julijanski kalendar

Šta je zapravo reformisano? Rimski imperator Gaj Julije Cezar smatrao je da je lunarni kalendar koji je bio u upotrebi u prvom veku pre Hrista nepodesan za upravljane carstvom. On je angažovao grčkog astronoma Sozigena. Ovaj je napravio kalendar zasnovan na astronomskim principima.

U upotrebi je od 1. januara 45. godine pre Hrista. Proste godine su imale 365 dana, a prestupne – svaka četvrta – 366. Međutim, svaka prosta godina je imala „višak“ od 11 minuta i 15 sekundi. To se čini beznačajnim, ali svakih 400 godina pojavljuje se višak od tri dana.

Papa Grgur XIII je dekretom ukinuo višak nakupljen od Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine.

Isti kalendar je uveden i u novoosnovanu kraljevinu južnih Slovena 1919. Pre toga je u Srbiji od 1881. počelo da važi julijansko umesto svetosavskog računanja vremena – i to na osnovu tajne konvencije austrougarskog Beča i Beograda.

Jedan od najvećih naučnika prošlog veka, Milutin Milanković, pionir klimatologije, matematičar, astronom, građevinski inženjer i geofizičar, poduhvatio se teškog posla – ne toliko matematički koliko crkvenopolitički – da reformiše i gregorijanski i julijanski kalendar.

Stvorio je jedinstven, do sada najprecizniji kalendar. „Milankovićev kalendar“ je čak i usvojen na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. Milenković je docnije zapisao i svoju nedoumicu – nije mu bilo jasno zašto kalendar koji je jednoglasno usvojen 30. maja 1923. u Carigradu nikada nije bio primenjen.

Nije poznato ni to zbog čega je Srpska pravoslavna crkva, koja je bila jedan od naručilaca reforme, tu reformu odbacila.

Starokalendarski Božić

U roditeljskoj kući nismo slavili verske praznike. Ali majka je, kao učiteljica, donosila kući šarena uskršnja jaja, bajramske baklave i šta sve ne. Darivali su je roditelji učenika, a majka, koja je bila poznata po rigidnom poštenju, nije htela da uvredi roditelje, jer bi, odbijajući njihove sitnice u njihovim očima odbila i same verske praznike. A to nije htela.

Meni ovde pada na pamet poznati deo „Pisma iz 1920“ Ive Andrića:

„Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika.“

Možda je to odgovor na zagonetku zvanu Milenkovićev kalendar. Možda se crkveni političari boje: Kada kalendari više ne bi bili zavađeni, kada bismo u isti dan slavili Hristov rođendan, možda bi nestala naša posebnost?

Ili je razlog mnogo banalniji – iskustvo Grčke posle uvođenja gregorijanskog računanja vremena 1924. govori o raskolu – iz tamošnje pravoslavne crkve su se izdvojili starokalendarci, koji sebe smatraju pravim pravoslavnim hrišćanima.

Ne mislim da su sve ove razlike neminovno gorivo za mržnju. Ali ne treba potceniti narcizam malih razlika, naročito ako se neguje nekoliko vekova, i ako ga crkvene i političke elite koriste kao mobilizacioni momenat.

Čak i da nekim čudom svet uvede Milenkovićev kalendar, ovaj sedmojanuarski Božić bi mi svakako nedostajao – kao biser u niski, od katoličkog Božića preko novogodišnje noći, pravoslavne božićne svetkovine do „srpske nove godine“. Balkan je ono divno i čudno mesto u kojem od kraja decembra do sredine januara niko ništa ne radi. Samo se jede i pije. Pomalo se i moli.

Da se vratim Grgurovom kalendaru. Kada bih pisao roman o Rimu, prva rečenica bi glasila: „U petak, 5. oktobra 1582, Ugo Bonkompanji je otvorio veliki dvokrilni prozor i pogledao na Petrov trg.“ Tek kasnije bi čitalac saznao da tog dana zapravo više nije bilo u kalendaru.