Da li su običaji koje upražnjavamo za Božić zapravo paganski?

Međutim, nije toliko poznato da ovi običaji prvobitno nisu imali apsolutno nikakve veze sa Božićem, pa čak ni sa hrišćanskim verovanjem. Religije često preuzimaju paganske tradicije i verovanja koja se nalaze u nekom području.

Zanimljivo, Božić se uopšte ne pominje u celoj Bibliji, a nije se ni slavio u prvim danima Crkve kao institucije. Tradicija proslavljanja Isusovog rođenja u Crkvi uspostavljena je tek u 4. veku.

Datum je izabran da bude rođendan rimskog boga Mitre tokom Saturnalija – festivala tokom kojeg se pilo, slali pokloni i nije se radilo (zvuči poznato?).

Ovakvo usvajanje narodnih običaja nije Bogougodno, jer Biblija na više mesta navodi da Isus prezire paganske običaje i smatra da ih ne treba praktikovati. Može se reći da se proslava Božića u današnjem smislu dogodila iz praktičnih razloga – pronađen je način da se proslavlja Isusovo rođenje, a ostavljanje starih tradicija smanjilo je otpor ljudi prema hrišćanstvu i približilo ih veri.

Jelka

Veruje se da je tradicija ukrašavanja jelke poreklom iz Nemačke, ali je širom Evrope zimzeleno drvo vekovima ranije korišćeno da protera veštice i zle duhove iz kuće – tek u 16. veku se povezivalo sa Božićem. Odabrati zimzelenu jelku za ove svrhe ima smisla, u vreme zimskog solsticija, kada je dan najkraći, simbolizuje stalni život i povratak prirodi u proleće.

Zanimljivo je da Biblija sa prezirom govori o seči i kićenju drveća, povezujući ga sa „bezbožnicima“, na primer u delu proroka Jeremije:

„Zato što su strahote tih naroda bile samo ništavilo, samo drvo posečeno u šumi, delo stolarskih ruku, ukrašeno srebrom i zlatom, pričvršćeno ekserima i čekićima da se ne pomera“.

Drvo je takođe povezano sa stvaranjem idola umesto obožavanja prvobitnog Boga. Centralni moderni motiv Božića prema Bibliji je, dakle, prilično nepoželjan.

Deda Mraz

Poznatija od biblijske svađe sa drvetom je činjenica da je Deda Mraz prvobitno rođen kao Sveti Nikola. Nikola je, pak, imao zanimljiv život – rođen je u gradu Patari u današnjoj Turskoj, a prema legendi, imao je moć da smiri uzburkano more, pa je postao zaštitnik mornara, ali takođe dece, siromašnih, studenata i prostitutki.

Za njega je povezana i zabavna legenda – kada je na saboru u Nikeji čuo da Isus nije ravan Bogu Ocu, navodno je ustao i ošamario govornika iz Egipta. Iako ova informacija nije potvrđena, na brojnim pravoslavnim ikonama može se videti slika Nikole koji deli „ćuške“.

Kao veliko lice crkve u renesansi, Nikola je postao najpopularniji svetac u Evropi, a čak je i među protestantima koji su umanjili značaj svetaca uspeo da zadrži taj status. Amerikanci su ga, naravno, preimenovali u Deda Mraza.

Današnji Deda Mraz u crvenom odelu često se povezuje sa Koka-Kolom, ali je njegova transformacija počela još ranije. Još početkom 19. veka prodavnice su počele da pumpaju božićnu kupovinu jer su shvatile da je lakše zaraditi kada je kupovina praćena važnom prilikom. Ljudi u božićnoj opremi ubrzo su počeli da dolaze u prodavnice da animiraju decu i podstaknu ih da nateraju roditelje da kupe više.

Coca-Cola je, dakle, samo širila ideju u ogromnim marketinškim kampanjama i pogrešno se navodi kao „pronalazač“ modernog Deda Mraza. Pošto je Coca-Cola jedan od najpoznatijih simbola američkog konzumerizma, takva legenda ima smisla i gotovo identična stvar se zapravo dogodila, ali nekoliko decenija ranije.

Deda Mraz je takođe veoma sličan germanskom bogu Odinu, koji je deci ostavljao poklone i vozio se u sankama. Dakle, savremeni Deda Mraz je kombinacija hrišćanskog sveca i paganskog božanstva.

Pokloni

Darovi boga Odina došli su i u čizmama, u kojima su deca ostavljala šargarepu i slamu za njegovog jelena.

Pokloni se vezuju i za već pomenute Saturnalije, koje su izvor čitavog praznika – Rimljani su jedni drugima darivali male poklone za sreću u znak dobre volje. Poklon je trebalo da donese bogatu žetvu sledeće godine.

Za vraćanje poklona opet su zaslužni Amerikanci – oni su u 19. veku Božić od javne zabave nalik na Saturnalije pretočili u praznik koji se slavio u krugu porodice.

Mnogo ranije, darivanje je uspelo da se poveže sa sveta tri kralja koji su Isusu doneli tamjan, zlato i smirnu – međutim, tek u poslednjih dvesta godina darivanje je izgubilo prvobitnu simboliku i postalo veliki generator profita.

U saradnji sa oživljenim Deda Mrazom, koji je došao da prodaje umesto da poklanja, američke prodavnice su već sredinom 19. veka zauzele posebnu novinsku rubriku za božićne oglase. Znamo današnju situaciju – mesec dana pred svaki Božić gotovo je nemoguće videti bilbord na ulici bez Deda Mraza i jelke sa kuglicama.

O konzumerizmu, koji je danas neizostavan deo Božića, može se reći i dobro i loše, ali svakako nije u skladu sa hrišćanskim idealima. Na primer, poslanica Timoteju kaže:

„Jer oni koji žele da se obogate, padaju u iskušenje, zamku, i u mnoge sumanute i štetne želje, koje ljude bacaju u propast i propadaju“.

Sve u svemu…

Imela, pesme i sveće takođe imaju paganske korene – tako da praktično nikakvi savremeni božićni običaji nemaju nikakve veze sa hrišćanstvom. Mnogim od ovih običaja Biblija se direktno suprotstavlja ili bar prezire, zbog čega neki verski fundamentalisti ceo Božić smatraju paganskim praznikom koji ne treba slaviti.

Sve navedeno, naravno, nije razlog da se vernici loše osećaju zbog proslave Božića – niti da se nevernici rugaju. Mnogi običaji menjaju formu kroz istoriju, ali u suštini ostaju isti.

Čak ni Biblija ne bi ostala relevantna hiljadama godina da neke stvari koje su tada napisane ne važe i danas. U tom smislu treba proučavati sve tradicije, a neke, kao što je nepotrebna seča drveća ili mahnita kupovina – najbolje je izbegavati.