Da li Veliki zeleni zid može da zaustavi širenje pustinje?

Sahel, koji se naziva i srcem Afrike, bio je tokom svoje istorije bogat plodnim zemljištem i dobrim uslovima za uzgoj stoke, što je ovu regiju činilo pogodnom za život ljudi. Međutim, kako se Sahel nalazi južno od Sahare, poljoprivredna praksa je uz nepovoljne vremenske uslove dovela do degradacije kvaliteta zemljišta, a širenjem pustinje uslovi za život su postali znatno teži, piše Jovana Stanković za portal Klima101.rs.

Dezertifikacija zemljišta koja je usledila je nekada plodno poljoprivredno zemljište pretvorila u deo nepregledne pustinje. Bilo je nemoguće izvesti stoku na ispašu, poljoprivreda je stala i nastupila je glad koja je primorala veliki deo stanovništva da napusti svoje domove i potraži pogodnije mesto za život.

Zbog toga su suzbijanje neadekvatne poljoprivredne prakse, koja iscrpljuje zemljište, i očuvanje terena koji služe za proizvodnju hrane postali deo globalne inicijative u okviru Konvencije Ujedinjenih nacija za degradaciju zemljišta i dezertifikaciju.

Međutim, ideja o sprečavanju dezertifikacije Sahela je mnogo starija.

Rađanje ideje o sprečavanju širenja pustinje

Tokom ekspedicije u Sahari, britanski botaničar i istraživač Ričard St. Barbe Bejker došao je još 1954. godine na ideju da se „izgradi” zid koji će se prostirati čitavom južnom granicom Sahare.

Ovaj zid, prema njegovoj zamisli, ne treba da bude izgrađen od cigle ili betona, već bi nastao sadnjom velikog broja stabala, odnosno biljnih vrsta koje mogu opstati u postojećim uslovima i doprineti obnavljanju strukture zemljišta.

Zid vegetacije služio bi kao „bedem“ koji bi sprečio pustinju da se dalje širi i da nastavi da guta zemljište na koje naiđe.

Bejker do ideje o velikom zelenom zidu nije došao slučajno, već poučen svojim prethodnim iskustvima. U ranijim misijama bio je posvećen pošumljavanju mnogih mesta u Africi, Palestini i Americi.

Iako je ova ideja u početku izgledala kao teško ostvariva, pola veka kasnije ona je zapravo počela da se realizuje kroz projekat koji je nazvan Veliki zeleni zid.

Realizacija neverovatnog

Od rađanja ideje 1954. godine do konkretne inicijative za njenu realizaciju prošlo je mnogo godina, a za to vreme ostvareno je nekoliko sličnih projekata u Alžiru i Kini. Upravo zbog uspeha ovih projekata, 2007. godine brojne države predvođene Afričkom unijom shvatile su potencijal Bejkerove zamisli i pokrenule inicijativu za stvaranje Velikog zelenog zida.

Veliki zeleni zid je zamišljen kao pojas vegetacije koji se prostire od Atlantskog okeana do Crvenog mora. Prema planu, on po završetku realizacije treba da bude dugačak skoro 8000 kilometara, a širok oko 15 kilometara.

Da bi se ovakav projekat ostvario, prvenstveno je potrebna saradnja država. Posebno je interesantno da je projekat već u samom začetku podržao veliki broj država koje su, inače, često u međusobnom konfliktu. Osnovana je Panafrička agencija za Veliki zeleni zid, čije su članice Burkina Faso, Sudan, Mali, Džibuti, Čad, Mauritanija, Eritreja, Etiopija, Niger, Nigerija i Senegal.

Veliki zeleni zid, kada bude izgrađen, osim što će sprečiti širenje Sahare, imaće pozitivne efekte i na mnoge druge probleme sa kojima se čovečanstvo suočava – ublažiće uticaj klimatskih promena čime će se smanjiti i suše, a uticaće i na problem gladi i smanjenje konflikata, tako da ljudi neće morati da odlaze zbog neizdrživih uslova za život.

Na pola puta do krajnjeg roka izgradilo se samo četiri odsto zida

Prema planu koji je donet pred početak realizacije projekta, Veliki zeleni zid bi već 2030. godine trebalo da spoji istočni i zapadni deo afričkog kontinenta.

Od početka ove akcije do danas postignuto je nekoliko ciljeva. Zaposleno je više od 350.000 ljudi, a u proces pošumljavanja uključeno je i lokalno stanovništvo koje je koristeći ekosistemske usluge ostvarilo ukupno 90 miliona dolara prihoda. Osim toga, 18 miliona hektara zemljišta je pošumljeno.

Ipak, sada se nalazimo na pola puta do krajnjeg roka za završetak izgradnje, a ideja da će se sve završiti u datom vremenu ponovo se teško da zamisliti. Od velikih planova malo toga je realizovano, tako da je prema dostupnim podacima zasađeno samo 4 % od ukupne površine Zida.

Međutim, imajući u vidu da ne postoji centralna organizacija koja bi pratila napredak projekta u svim zemljama, ostaje sumnja u podatke koji su dosad registrovani.

Svaka država samostalno sadi drveće, ali i samostalno prati proces i objavljuje svoje rezultate, zbog čega je teško imati potpunu sliku o dosadašnjem uspehu projekta.

Da bi se cilj postigao do 2030, potrebno je da se svake godine zasadi dvostruko više stabala od broja koji je zasađen svih prethodnih godina, pa i preko toga, uz godišnje troškove od 4,3 milijarde dolara.

Takođe, novija istraživanja su pokazala da bi za restoraciju plodnog zemljišta i održanje vegetativnog pokrivača u pojedinim oblastima, umesto sadnje drveća, bilo efikasnije zasaditi određenu vrstu niskog rastinja ili travnjake.

S druge strane, pojedini naučnici smatraju da je promena klimatskih obrazaca već usporila širenje nekih pustinja, zbog čega nije potrebno investirati u sadnju, već u poboljšanje uslova života stanovništva.

Ne propusti članke i zanimljivosti o klimatskim promenama koje svakodnevno objavljujemo na našim društvenim mrežama.

Tekst u celosti čitajte na portalu Klima101.rs.