Davos (1): Zanimljivi čarobni breg

Put me je najpre vodio prašnjavim drumovima preko brda Srbije i planina Crne Gore, iz Beograda u Herceg Novi, grad u kome su se tada mogli – jasno i nimalo metaforično – čuti zvuci jednog rata u kojem, kako se govorilo, nismo učestvovali. Putujući i tražeći unutrašnji izlaz od laži i nasilja koji su postajali naša druga priroda, pridružio sam se tada mladom inženjeru Hansu Kastorpu, koji je početkom prošlog veka, na stranicama „Čarobnog brega“ Tomasa Mana, napustio rodni Hamburg i otputovao u Davos u, kako je prvobitno planirao, tronedeljnu posetu svom rođaku. Umesto tri nedelje, Kastorp je u sanatorijumu „Berghof“ na Čarobnom bregu ostao sedam godina, susretao se sa duhovima Evrope, sa radikalnim humanizmom i fundamentalističkim kolektivizmom, sa vremenom, ljubavlju, bolešću i smrću: bio je to inicijacijski boravak koji je ne samo Hansu Kastorpu nego verovatno i mnogim njegovim budućim saputnicima promenio život.

Dobra umetnost može biti moćnija od loše sadašnjosti. Te 1992. godine u Herceg Novom, reči naših neistina, naše mržnje i našeg samouništavanja bile su u meni ućutkane rečima lepote i mudrosti Tomasa Mana. No, kada mi se ove zime ukazala prilika da otputujem u Davos, nisam želeo da se predam detinjastoj iluziji da ću posetiti Čarobni breg ili ponoviti mistično putovanje Hansa Kastorpa i njegovih sedam godina u sanatorijumu. Otputovao sam u ubeđenju da su to konstrukcije zavisne od duha autora i duha vremena a ne od duha mesta, te da, ako želim da ih ponovo doživim, treba iznova da se posvetim čitanju Tomasa Mana, a ne putovanju po kantonu Graubinden. Na put sam zato pošao bez velikih očekivanja, znajući da je Davos u međuvremenu postao trezven i živahan gradić, jedan od centara zimskih sportova u istočnoj Švajcarskoj i, pored svega toga, redovno saborište moćne i uticajne organizacije sa ambicioznim nazivom „Svetski ekonomski forum“. Sve su to asocijacije koje se možda mogu nazvati zanimljivim, ali teško da ih neko može smatrati čarobnim.