Davos(3) : Alpska arena

Davos je arena, amfiteatar. Sa svih strana, alpski se vrhovi u blagim, maznim lukovima spuštaju ka gradu. Samo se u daljini, na južnom nebu, iza oblih padina davoskih brda uzdiže oštri vrh Tincenhorna. Ova konstelacija bregova i trouglastog bodeža u pretećem stavu iza njih, ovekovečena na platnima Ernsta Ludviga Kirhnera, daje dolini Davosa neslućenu, zastrašujuće značenjsku lepotu. Amfiteatar Davosa nije obično pozorište. On je žrtvena arena Alpa, arhajska bina za izvođenje drame prirode i čoveka.

Na stanici Davos-Mesto čeka me prevoznik „Šumskog hotela“ koji se nalazi u predgrađu, na padini brda i, zaista, na ivici šume. Reći da se ulicama „probijamo“ nije preterano. Misteriozni predstavnici snaga bezbednosti sa pomalo nesvesno-komičnim natpisom „Security Ranger“ na leđima regulišu saobraćaj. Na svakom koraku u centru Davosa se oseća predstojeći dolazak moćnih za čiji se doček gradić pretvara u tvrđavu u kojoj su čak i pristupi kanalizaciji blokirani.

Kuća kojoj se približavam nekada je bila dom „Šumskog sanatorijuma“, kojeg je Tomas Man u „Čarobnom bregu“ transponovao u „Berghof“. Katja Man se ovde lečila, dok joj je muž, za vreme svoje kratke posete, stanovao u „Vili na kamenu“ preko puta sanatorijuma, kući u kojoj su pre njega boravila dva na drugačiji način znamenita književnika: Robert Luis Stivenson i Artur Konan Dojl. I današnji hotel, kao i ondašnji sanatorijum, pripada nemačkoj plemićkoj porodici Gemingen, decentno odsutnoj iz sadašnjice mesta.

I pored sve turističke industrije, i pored priprema za gigantski skup državnika i privrednika, pogled na Davos i njegove bregove iz nekadašnjeg sanatorijuma još uvek je dirljiv. Delom zbog toga što je sagrađen na jednom od najboljih mesta ovog alpskog amfiteatra – dovoljno blizu i dovoljno daleko od pozornice – delom zbog sećanja na literaturu tako snažnu da menja našu viziju stvarnosti.
Uveče se susrećem sa direktorom hotela: Bardil Coli, poreklom iz Peći, pozdravlja me na visokonemačkom sa besprekornim, melodioznim švajcarskim akcentom i vodi me po nekadašnjem sanatorijumu sa suverenošću i dobrodošlicom, pri čemu sa realizmom svojstvenim njegovom zanimanju povezuje mesta sa dešavanjima u „Čarobnom bregu“: u ovoj prostoriji dr Krokovski susreo je prvi put Hansa Kastorpa… A ovo su, verovatno, vrata koja je madam Šoša puštala da se zalupe ulazeći u restoran… Ovako su pak izgledale nekadašnje sanatorijumske sobe… Trpezarija je restaurisana u stilu ondašnjeg doba…