Defleksija u Geštalt terapiji – zašto izbegavamo kontakt sa okolinom?

U prvom slučaju, naša energija je fokusirana na uspostavljanje, a u drugom na izbegavanje i odbijanje kontakta sa okolinom.

Govoreći o otporu u komunikaciji sa okolinom, geštalt terapeuti Irving i Miriam Polster govore o „hranjivom uzvraćanju“ kao o presudnoj karakteristici koja je odlučujuća da li ćemo imati dobar kontakt sa okolinom ili ćemo taj kontakt odbijati.

Naime, ukoliko osećamo da će naš trud biti nagrađen uspehom, prilazićemo okolini sa apetitom, poverenjem i hrabrošću. Ali, ukoliko nam naši napori ne obezbede ono što želimo, ostajemo zaglavljeni sa uznemirujućim osećanjima kao što su ljutnja, konfuzija, mržnja, nemoć, razočarenje i osećaj uzaludnosti. To su situacije kada počinjemo da modifikujemo način na koji uspostavaljamo kontakt sa okolinom. Perls, Heferlin i Gudman govore o šest obrazaca modifikovanog kontakta sa okolinom od kojih svaki ima svoj specifični izražajni stil: introjekcija, projekcija, retrofleksija, konfluencija, egotizam i desenzitizacija, a Polster i Polster uvode i sedmi – defleksiju.

Polster i Polster defleksiju definišu kao manevar za izbegavanje direktnog kontakta sa drugom osobom i način za oduzimanje intenziteta aktuelnom kontaktu.

Izbegavamo direktan kontakt (ili oduzimamo intenzitet aktuelnom kontaktu) kada neprestano pričamo, kada smo preopširni u situacijama kada možemo da se precizno izrazimo i sa nekoliko reči, kada se smejemo da bismo umanjili neprijatnost ili ozbiljnost nekog događaja, kada se ponašamo kao da nismo čuli šta je sagovornik rekao, kada ne odgovaramo na pitanje ili kada stalno preskačemo određenu temu.

Defleksiju kao mehanizam otkrivamo, učimo i usvajamo najviše tokom odrastanja, u zavisnosti od naših iskustava sa okruženjem. U tom uzrastu ne znamo za pojam defleksije, ali znamo sa kojim ljudima se osećamo radosno i slobodno, a sa kojima sputano i “pod ručnom”. Bez dvoumljenja znamo s kim želimo da provodimo vreme, a s kim ne.

Upravo u interakciji sa ljudima sa kojima ne želimo da provodimo vreme, intuitivno otkrivamo i razvijamo manevre kako da tom kontaktu oduzmemo na intenzitetu, ako već nismo mogli da ga izbegnemo u potpunosti. Manevri defleksije su oslikani i u našim jezičkim izrazima – „Pričaj da zavaraš protivnika“, „Zaobilazi kao kiša oko Kragujevca“, „Počinje priču od Kulina Bana“.

Primarni cilj defleksije je da izbegnemo direktni kontakt sa drugom osobom, dok istovremeno zadržavamo fasadu korektnog razgovora u datom kontekstu. Defleksija, sama po sebi, posmatrana van konteksta, nije ni loša ni dobra. Ona je to što jeste. Situacija je jasna kada je ona naš svesni izbor. Problem nastaje onda kada je defleksija deo našeg ponašanja, a da mi toga nismo svesni. U praksi to znači da refleksno izbegavamo direktan kontakt sa drugom osobom i onda kada nam to nije namera, i na taj način propuštamo priliku da upoznamo ljude sa kojima bismo mogli da ostvarimo dobar kontakt.

Tako, ukoliko je naš manir da ljudima nudimo praznu učtivost i fine manire kao zamenu za kontakt, odbićemo od sebe one ljude koji traže suštinu, razmenu ideja i iskustava i upoznavanje. Oni će se umoriti od razmene nepodsticajnih sadržaja koji ne vode nikuda i od bezuspešnog pokušavanja da “dopru” do nas. Kontakt podrazumeva živost, jasnoću, stav i razmenu. Vidljivost i opipljivost. Razgovor “sa” sagovornikom, a ne “o” temama u kojima se gubimo u razmeni nevažnih informacija.

S druge strane, defleksija ima i zaštitnu ulogu. Ona je način da napravimo i održimo distancu između sebe i drugih i da se tako zaštitimo od intenzivnih podražaja ili neželjenog kontakta. Zato je važno da je osvestimo. Onda možemo da biramo jer tada znamo šta radimo.

*Na poziv autorke, reditelj Darko Mitrevski crta onako kako oseća temu i tekst.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
www.gestalt.org.rs