Demistifikacija „biorazgradivih“ kesa

Tokom decenija plastične kese postale su objekat za jednokratnu upotrebu što je dovelo do toga da ih se godišnje proizvede oko 1000 milijardi.

Sa masovnom proizvodnjom jednokratnih kesa došao je ogroman problem plastičnog otpada i pogubnih efekata na životnu sredinu sa kojima smo danas vrlo dobro upoznati.

Šta je zapravo biorazgradiv materijal?

U cilju boljeg razumevanja koncepta biorazgradivih plastičnih kesa potrebno je poznavanje toga šta je plastika, koje vrste plastike postoje i šta znači kada kažemo da je neki materijal biorazgradiv.

Plastika predstavlja polimer, odnosno molekul koji se sastoji od ponavljajućih gradivnih jedinica koje čine dugačak niz velike molekulske mase.

U zavisnosti od tipa ponavljajućih jedinica i tipa hemijske veze koje povezuju te jedinice prepoznajemo različite vrste plastike.

Polietilen (PE) je najrasprostranjenija vrsta plastike koja se najčešće koristi za proizvodnju plastičnih kesa, a sastoji se od ponavljajućih jedinica etilena povezanih ugljeničnim vezama.

LDPE i HDPE su oznake koje se mogu naći na deklaracijama kesa koje se prodaju u Beogradu i predstavljaju dve vrste polietilena.

Biorazgradivost se opisuje kao mogućnost da neki materijal može u potpunosti biti upotrebljen kao izvor energije i ugljenika za rast mikrooganizama. Šta to zapravo znači?

To znači da svaki deo nekog materijala mora da bude iskorišćen od strane mikroorganizama koji se nalaze u životnoj sredini kao “hrana” i time dovede do potpune razgradnje datog materijala.

Postoji nekoliko međunarodnih standarda koji opisuju kako se određuje da li je neki materijal biorazgradiv.

Iako postoje jasno definisani testovi, naučna javnost je podeljena po ovom pitanju ističući brojne nedostake postojećih testova za određivanje biorazgradivosti.

Da li zabrana plastičnih kesa čuva okolinu?

Početkom ove godine u Beogradu su zvanično zabranjene plastične kese, ali ne i one biorazgradive. Proizvođači biorazgradivih kesa tvrde da se te kese u potpunositi razgrađuju za 3 do 4 godine i da sadrže „oxo“ aditive koji pospešuju razgradnju. Da li je to stvarno tako?

Biorazgradive i oxo-biorazgradive kese u prodaji trenutno predstavljaju kese od HDPE ili LDPE pomešane sa aditivom koji bi trebalo da pospeši razgradnju.

Kako ove kese postoje duže od jedne decenije, izvršeno je više naučnih studija koje ispituju razgradnju istih u realnim sredinskim uslovima.  Istraživanje britanske grupe naučnika objavljeno 2019. godine pratilo je razgradnju biorazgradivih i oxo- biorazgradivih kesa u periodu od tri godine.

Kese su bile zakopane u zemlju, ostavljene na suncu i potopljene u morsku vodu. Zakopane kese i potopljenje kese nakon tri godine izgubile su deo svojih fizičkih karakteristika ali i dalje su bile potpuno upotrebljive.

Sa druge strane, kese izložene vazduhu i suncu su se raspale na čestice mikroplastike za koju se zna da takođe ima štetne efekte na zivotnu sredinu (važno je naglasiti da se isto desilo kesama koje nisu biorazgradive).

Još jedno istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Mičigenu, takođe u trajanju od 3 godine izvršeno u laboratorijskim i sredinskim uslovima, ispitivalo je učinkovitost upravo onih aditiva koji se nalaze u kesama koje se prodaju u Beogradu. Kroz niz eksperimenata ova grupa naučnika dokazala je da ne postoji nikakva statistički značajna razlika između običnih kesa i kesa koje sadrže aditive koji pospešuju razgradnju.

Aditivi nužno ne podstiču razgradnju, pokazuju istraživanja

Iako je došlo do smanjena molekuske mase polimera (prema nekim autorima i firmama koje proizvode aditive ovo je ključni korak koji pospešuje biodegradaciju) ne postoje naznake da su ti „iscepkani“ molekuli iskorišćeni kao hrana za mikroorganizme, što znači da do biodegradacije nije došlo.

Mehanizam funkcionisanja aditiva koji pospešuju biodegradaciju plastike počiva na ideji da smanjenje dužine niza polimera omogućava mikroorganizmima da iskoriste plastiku kao hranu.

Prilikom procesa proizvodnje aditivi se mešaju sa plastikom i umeću se u polimer, a nakon određenog vremena aditivi se raspadnu i na taj način smanjuju dužinu niza polimera i čine ga dostupnim mikroorganizmima.

Tako je u teoriji, međutim, kako je već navedeno u stvarnosti se to ne dešava! U stvarnosti ovi aditivi samo ubrzavaju stvaranje mikroplastike ili u nekim slučajevima jednostavno ne rade.

Proizvođači aditiva vešto manevrišu i koriste testove i uslove u kojima se njihove kese pokazuju kao dobre i prećutkuju veliko neslaganje u naučnim radovima oko efikasnosti ovakve vrste aditiva.

Ostavimo na stranu polemiku oko naučne zasnovanosti i efikasnosti biorazgradivih kesa, ključni problem leži u navikama ljudi i njihovom odnosu prema plastici.

Podizanje svesti je prioritet

Kako bismo rešili problem plastičnog otpada pre svega je potrebno podići svest. Uvođenjem biorazgradivih kesa u svakodnevni život postiže se upravo suprotno; ako potrošač pročita „u potpunosti se razgradi za 4 godine“ ili „100% biorazgradiva“ niko neće dva puta razmisliti o tome da li da baci kesu ili da li mu stvarno treba još jedna kesa.

Evropski zakoni i stručnjaci iz oblasti ne govore o zabrani plastičnih kesa i uvođenju biorazgradivih, već je akcenat  na višekratnoj upotrebi plastičnih kesa i njihovoj reciklaži.

U prilog ovoj činjenici govori podatak da je zbog nedostatka dokaza o naučnoj zasnovanosti i uticaja na ponašanje potrošača 2018. godine od strane EU pokrenut postupak za zabranu oxo- biorazgradivih proizvoda.

Ne postoji magična formula koja će rešiti sve naše probleme. Ukoliko stvarno želite da doprinesete smanjenju plastičnog otpada, najmanje što možete da uradite je i najviše što možete.

Koristite plastičnu kesu onako kako je prvobitno zamišljeno, više puta, a nakon toga je bacite u kantu za reciklažu. Toliko je jednostavno.

Autor je istraživač i pripravnik na Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo (IMGGI), Univerziteta u Beogradu.