Denis Murić: Zbog nove uloge sam morao da treniram

Prija mi da sam stalno u pokretu

Ja imam tu sreću da mi vreme nije baš sktriktno organizovano jer radim takav posao, pa sve zavisi od dana do dana to koliko slobodnog vremena imam. Kada imam vremena, volim da pročitam neku knjigu, da pratim aktuelnosti, šta se trenutno dešava u našoj zemlji na TV-u, na internetu… Najviše volim da provodim slobodno vreme sa društvom, potreban mi je taj neki izlaz i odmor od svega. Ovih dana spremamo i novu predstavu „Alisa u zemlji strahova“ u JDP-u, pa imam svakodnevne probe u pozorištu. Tu negde uspem da uglavim i neka snimanja, pa i nemam toliko slobodnog vremena. Ali volim da radim, iskreno mi to baš prija i odgovara da budem stalno u nekom pokretu.

Čaj i tišina pre predstave

Od svakodnevnih rituala, volim da pijem čaj ujutru, na primer. Kafu ne pijem, ali ujutru uz čaj nekad pročitam koju stranicu knjige. Vreme kada se budim dosta zavisi od obaveza tog dana, koliko sam umoran od prethodog dana… Ali čaj je svakako neizostavan deo. Ovako i nemam neku specijalnu rutinu. Na primer kada radim predstavu, dođem u pozorište malo ranije i kad dođe onaj trenutak gde treba da izađem na scenu, volim da budem u tišini i sam sa sobom, da u glavi prođem i budem što sigurniji, iako nikad ne možeš biti sto posto spreman. Ali imam tu rutinu da se se pre predstave u tišini koncentrišem kako bih mogao mirno i sigurno da uđem na scenu i u ulogu.

I kuvam i naručujem 

U zavisnosti od toga koliko imam energije i vremena, nekad naručujem hranu a nekad i kuvam, znam da spremim nešto kod kuće. Omiljena hrana su mi burgeri i ćufte. Od nekih kafića, volim da izađem u Monks na primer, zbog energije i društva, a omiljeno mesto zbog prostora mi je Barutana.

 Zbog uloge sam bio u treningu

Sad kada imam obaveze u pozorištu i kada postoje svakodnevne i dugačke probe, nikako ne stižem da treniram, jednostavno retko kad imam vremena za teretanu. Snimanje filma „Zlatni dečko“ je završeno pre tačno godinu dana i tek sada shvatam koliko sam tada bio u formi i treningu, koliko sam bio aktivniji zbog te uloge fudbalera. Kao klinac sam trenirao fudbal pa mi je spremanje za ovu ulogu došlo kao neka nagrada. Stvarno volim taj sport tako da mi taj trening i uloga nisu teško pali. Svakako da se promeni moja svakodnevna rutina u zavisnosti od toga koju ulogu igram. Kada dobijem ulogu koja je bliska meni, odnosno koju vidim u drugim ljudima oko mene na svakodnevnom nivou, trudim se da upijam i učestvujem u svemu što procenjujem da može da mi znači kao iskustvo za taj lik.

Od Nirvane do Silvane

Slušam bukvalno sve, od Nirvane do Silvane. Od naših stvari najviše slušam Bad Copy, Crni Cerak, Smoke Mardeljana, Rastu… A volim i stranu muziku, elektronsku, tehno, deep house… Stvarno nemam neku vrstu muzike koju isključivo slušam.

Planina pre nego more

Više volim da odem na planinu nego da idem na more. Volim Kopaonik i nadam se da ću ove godine moći na kratko da odem negde. Sa godinama mi je to valjda tako došlo da mi je draža planina, sneg i zima nego more kada je leto. A sa druge strane, baš i ne volim sneg u gradu a posebno ne ovde kod nas, kao što je ovih dana.

Omiljeni filmovi i serije

Jedan od omiljenih filmova mi je „Bilo jednom u Holivudu“. Pre svega zbog Leonarda Dikaprija, on mi je jedan od omiljenih glmaca, ali i Tarantina kao reditelja. Jedna od omiljenih scena koju sam ja video na filmu je kada Dikapiro ima scenu sa devojčicom gde mu ona govori da je najbolji glumac ikada. Film koji bih još izdvojio je „Glavom kroz zid“ Fatiha Akina jer mi se sviđa ta estetika, to koliko je urađen sa merom, ali i sama priča gde se iz svega ružnog ipak desi ljubav. Omiljeni domaći film mi je „Kad porastem biću kengur“, a od ovih novijih stvari bih izdvojio film „Kelti“ i seriju „Crna svadba“ koja mi se baš svidela.

Pozorište mi trenutno više prija

Počeo sam glumom da se bavim na filmu, ali sam pozorište vremenom zavoleo. Čak mi sad u ovim godinama možda i više prija rad u pozorištu, mislim da ima mnogo više prostora da se napreduje i kroz mnogo više stvari da se prođe. Teme i uloge kojima se bavimo se u pozorištu se mnogo više i temljnije razrađuju. Desi se to nekada i u filmu, naravno sve zavisi sa kim radiš i na čemu… Ali proces koji se dešava u pozorištu je nešto neprocenjivo. Ne može se porediti sa filmom, iako naravno da oba formata volim.

Tekst je deo projekta „Uči sa Danasom“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.