Depresija se često teško prepoznaje

Prevalencija depresije u opštoj populaciji se procenjuje na tri do pet odsto, a životna prevalencija u opštoj populaciji (epidemiološki podaci za zemlje zapadne Evrope i SAD) kreće se između 13,3 i 17,1 odsto.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ističe da će depresija do 2020. biti na drugom mestu prema globalnom opterećenju u svetu, ali zato vodeći zdravstveni problem u razvijenim zemljama. Pored onesposobljenosti, smanjenog ili potpuno izgubljenog radnog i socijalnog funkcionisanja, apsentizma, posledica koje sama bolest ostavlja na pacijenta, njegovu porodicu i celo društvo – najteži ishod depresije je samoubistvo (suicid).

Prema podacima Evropske baze podataka „Zdravlje za sve“ SZO, dobno-standardizovana stopa smrtnosti od suicida i samopovređivanja pokazuje sledeće karakteristike: u Srbiji, u periodu 1998-2011. godina, ovaj pokazatelj se kod stanovništva mlađeg od 65 godina kretao između 10 i 13/100.000 stanovnika i bio je niži od proseka za Evropski region SZO (od 12 do 18,3/100.000) a viši od proseka u zemljama EU (od 9 do 13/100.000); međutim, kod stanovništva dobi 65 i više godina u našoj zemlji, ova stopa je 2011. godine bila blizu 40/100.000 stanovnika, dok je u Evropskom regionu SZO (č19/100.000) i EU (č17/100.000) bila dvostruko niža (što se odnosi i na period 1998-2010).

Iako je samoubistvo po sebi složen i multifaktorijalan fenomen, postoje napori za prevenciju samoubistva koji imaju univerzalni efekat:

1) zajednice i društva koja su dobro integrisana i povezana imaju manje samoubistava; iskustvo povezanosti je značajno za mentalno zdravlje i blagostanje svih ljudi;

2) edukacija stručnjaka u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, kao i zajednici o tome kako da prepoznaju osobe pod rizikom za samoubistvo, kako da ohrabre one kojima je potrebno da potraže pomoć i obezbede adekvatnu pomoć – može smanjiti stopu samoubistva; ovi napori zahtevaju kulturološku senzitivnost i kompetentnost;

3) metode samoubistva variraju kroz kulturološke kontekste, ali ograničenje pristupa metodama i sredstvima za izvršenje samoubistva smanjuje njihov broj (npr. kampanje za predaju oružja bez obzira da li je registrovano ili plaćen porez; bezbedno čuvanje vatrenog oružja, pesticida ili lekova; ograničenje pristupa mostovima ili visokim zgradama itd);

4) edukacija medija o odgovornom izveštavanju o samoubistvima doprinoseći je činilac u prevenciji;

5) obezbeđenje odgovarajuće podrške osobama pogođenim gubitkom bliske osobe usled suicida može da smanji njihov vlastiti rizik od samoubistva.

Depresija se uspešno leči. Istraživanja pokazuju da 60-70 odsto obolelih od depresije dobro odreaguje na primenjeni antidepresivni psihofarmak, a lakši oblici adekvatno se zbrinjavaju i primenom samo psihoterapije. Međutim, u zemljama EU među prvih 10 od svih izdatih lekova u apotekama, obavezno se nađe bar jedan novi antidepresiv (najčešće iz grupe SSRI – selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina), dok su prema podacima za Novi Sad (2008. godina), u prvih 10 najčešće izdatih lekova čak tri iz grupe benzodijazepina/sedativa, a prvi antidepresiv nalazi se tek na 81. mestu. Već ovaj podatak indirektno govori o verovatnoći da se neadekvatno zbrinjava depresija u najvećem gradu Vojvodine, kao i o mogućnosti zloupotrebe psihoaktivnih supstanci (u ovom slučaju sedativa/benzodijazepina), odnosno stvaranja zavisnosti od ove vrste psihofarmaka, koji, s jedne strane, potencijalno mogu delovati depresogeno, a s druge strane, odvikavanje je dugotrajno i najčešće zahteva učestalo angažovanje psihijatara ili lekara opšte medicine. Moguće je da i nedovoljna znanja lekara u PZZ iz oblasti lečenja hroničnog bola (koji često korespondira sa depresivnim stanjima) doprinose ovoj slici.

Depresiju prate i problemi otežanog prepoznavanja i dijagnostikovanja poremećaja, kako od strane samih pacijenata, tako i od strane osoba iz njihovog najbližeg okruženja. Neretko se osobe sa depresivnim poremećajem prvo ili istovremeno obraćaju svojim najbližima, volonterima različitih udruženja građana i konfesijama, što ih čini veoma bitnim karikama u sveobuhvatnim merama prevencije i prepoznavanja depresivnih poremećaja i njihovih relapsa, upućivanja na lečenje, podrške redovnom lečenju i prevenciji samoubistva.

(Preuzeto sa sajta Instituta za javno zdravlje Vojvodine)

Mediji o samoubistvima

Način medijskog izveštavanja o samoubistvima i njihovim pokušajima i publicitet koji mediji daju samoubistvima bitno determiniše odluke ranjivih ljudi koji razmišljaju o samoubistvu i po tom pitanju osećaju značajnu ambivalenciju, i može da ih navede da izvrše samoubistvo. S druge strane, mediji širenjem informacija i podizanjem nivoa svesti predstavljaju ključne elemente uspeha programa za prevenciju samoubistva. SZO je prepoznala obučenost zaposlenih u medijima kao bitnu odrednicu u celokupnoj prevenciji, objavivši Priručnik za zaposlene u medijima o prevenciji samoubistva, koji je preveo Institut za mentalno zdravlje Beograd.