Dobrota – neprevaziđena životna veština

Pojedini ljudi kažu da, kada razmišljaju i govore o dobroti, osećaju širenje neke topline telom, neke miline i smirenosti. Sama reč dobrota izaziva prijatne emocije i uliva poverenje. Ako zamislimo neku dobru osobu koju poznajemo, možemo se setiti svih dobrih stvari koje smo zahvaljujući njoj iskusili i možemo osetiti da smo i mi zahvaljujući tome postali bolji. Zašto onda mislimo da na svetu često nema dobrote? Zašto neki ljudi misle da nije vredno i ne isplati se biti dobar? Da li su lud i dobar zaista braća? I na kraju, ko je ta zaista dobra osoba? Jesu li neki ljudi jednostavno bolji, da ne kažemo „dobriji“ od drugih? Da li zaista želimo da budemo dobri ili to radimo jer moramo jer „tako treba“?

Dobrota, pro et contra

Dobrota kao pojam koji ima najveću etičku vrednost je oduvek bio vrlo važna tema razmatranja filozofa kroz istoriju ljudske misli. U sanskritu, koren reči dobar se prevodi kao ono što nečemu pripada, što nečemu pristaje, što odgovara svojoj svrsi. Taj se koren sa staroslovenskog preneo i na srpsku reč dobrota i dobar. Dakle, dobro je ono što je odgovarajuće. Odgovarajuće za ljude. Pitanje šta je to što odgovara ljudima.

Sokrat je smatrao da se vrlina može naučiti, da je vrlina znanje. To znači da mi nismo rođeni sa nekim ograničenim kapacitetom za dobrotu, već da je tokom života razvijamo i neprestano učimo šta je to što je dobro i kako možemo da delujemo u pravcu razvoja svoje dobrote. Zanimljivo je da ovaj stav odgovara i današnjim zagovornicima humanizma koji smatraju da vrlina i ljubav nisu nešto što je naprosto dato, već da smo pozvani da te osobine razvijamo. Ljubav nije iracionalna sila zasnovana na zaljubljenosti, već akt slobodne volje zasnovan na uverenju da je voljena osoba važno i dobro ljudsko biće koju stoga odlučujemo da volimo. Pa, to znači da sva holivudska zaljubljivanja na prvi pogled i „življenja sretno do kraja života, a bez da su se ikad za to i potrudili“ – padaju u vodu. Na sreću.

Hrišćanski filozofi su smatrali da je vrhunsko dobro Bog i da je zadatak čoveka da se tom dobru približava, kroz voljenje bližnjeg i vrlinski život. Sličnog mišljenja su bili i filozofi etičari, kao na primer Kant, koji je zagovarao život sa što više vrlina.

Konfuzija oko toga šta je dobro nastaje kada razmišljamo šta je za neku osobu njena najvažnija vrednost. Za svakog je to drugačije, uglavnom. Za nekog je to da bude sretan, za nekog da ima pored sebe voljenu osobu, za nekog su to materijalna bogatstva, za nekog neprestano uživanje, hedonizam. Šta je onda univerzalno važno za ljude, a pokazalo se kao dobro?

Postoje ljudi za koje kažemo da su dobre osobe. One imaju neke zajedničke osobine kao što su: tolerantnost, razumevanje za druge, nesebičnost, iskrenost, osjećajnost, integritet. Znate da vas neće zlonamerno povrediti. Možete da im se poverite. Čak iako vas ne razumeju potrudiće se da budu pored vas. Ima takvih.

Kako su postali takvi ljudi? Pa, najkraće vaspitavali su ih ljudi sa sličnim osobinama. Kada je dete malo ono najbolje što radi jeste da uči od odraslih šta je ono što treba da radi da bi bilo voljeno. Ako se dete vaspitava sa ljubavlju, dobrotom i razumevanjem postaće takvo. Za sve one koji nisu stigli da razviju u svojim primarnim porodicama dobrotu Sokrat je bio u pravu – ona se može naučiti. To je vrlina koja se razvija.

Zaključili smo važne stvari: da dobri ljudi imaju neke zajedničke osobine bez obzira šta je kome od nas najvažnije, to jest najvažnija vrednost, i da se dobrota uči, a ne nasleđuje.

U zavisnosti od toga šta je bazično naše uverenje o ljudskoj prirodi – da li su ljudi u osnovi dobri ili loši, mi ćemo razvijati svoj odnos prema njima. Frojd je smatrao da su ljudima najvažniji njihovi nagoni, Šopenhauer da je ljudska priroda u biti loša, Makijaveli da treba da radimo ono što je za nas korisno. S druge strane sveti Isak Sirin nije odustajao od toga da su ljudi sačinjeni od dobrote i ljubavi. Kao  ni mnogi humanisti. O zapisima iz svetih knjiga da ne govorimo… Kako onda da znamo da li vredno, važno i na kraju da li je istinito da treba biti dobar?

Dobrota i njene sestre

Jedna usamljena devojka je jednog dana stigla u Njujork. Osećala se loše, anksiozno i depresivno. Imala je neke lične razloge, a preseljenje joj nije mnogo pomoglo u tome da se oseća bolje. I tako, umesto da očajava, kako je i red kada se neko oseća depresivno, ona je počela da piše ljubavna pisma. Nepoznatim ljudima. Ne baš ljubavna u smislu da želi romantičnu vezu već pisma puna ljubavi prema nepoznatim ljudima koja im je ostavljala na raznim mestima po gradu. Ljudi su bili veoma iznenađeni kada su počeli da nalaze i čitaju pisma u kojima im nepoznata osoba piše kako su divni i vredni pažnje i ljubavi i kako je pismo namenjeno baš njima, ako su ga baš oni i pronašli. Uskoro je ovaj gest prerastao u globalnu inicijativu koja pruža podršku ljudima kojima je to potrebno. Devojka se zvala Hana Brenčer i ona kaže da joj je pisanje pisama rukom – bez računara i stavljanje istih po gradu, veoma pomoglo da se izbori sa svojim lošim i teškim momentima u životu. I mnogi drugi ljudi izveštavaju da im je, na primer, volonterski rad pomogao da se osećaju bolje sa sobom, da pogledaju na svoj život iz drugačije perspektive, da se fokusiranju na nešto i nekog drugog osim na sebe same.

I za mnoge poteškoće psihološke prirode je korisno i važno da se ljudi koji ih imaju povezuju sa drugima kroz dela dobrote, podrške i ljubavi. Istraživanja su pokazala da ljudi koji imaju dobre odnose sa drugima, koji vole i voljeni su, koji su povezani, imaju bolje mentalno zdravlje, žive duže i zdravije.

Istraživanja su pokazala da ljudi koji imaju dobre odnose sa drugima, koji vole i voljeni su, koji su povezani, imaju bolje mentalno zdravlje, žive duže i zdravije.

Dakle, nije teorijska rasprava, već je iskustveno poznato da je dobro biti dobar. A dobrota se druži i sa drugim vrlinama: ljubavlju, osećajnošću, poštenjem, hrabrošću. Ipak, ima onih koji će reći da nije ni lako ni dobro biti dobar. Da će nas iskoristiti, da živimo u vremenu surove individualnosti, da postajemo narcisoidni i hladni, da je bolje da se okoristimo nego da pružimo itd.

Dobar, loš, zao

Biti dobra osoba nije lako. Da je lako ne bismo nekada dobrotu tako brzo i vešto  ispuštali  iz vida i radili stvari za koje znamo da nisu u redu, ali ih i dalje radimo: ogovarali, lenstvovali, zavideli, ne voleli, ne praštali, jedili se i besneli, ne verovali drugima. Posebno kada nas jednom povrede i iskoriste.

„Ko sam ne gori ljubavlju, ne može ljubavlju zapaliti drugog“, rekao je Sveti Avgustin. Što može da se tumači da, i kada sa puno strasti i volje mi radimo ono što nije u redu, očekujemo da nam se vrati dobro. A na taj način ne možemo promeniti stvari.

Na početku smo rekli da je značenje reči dobro – ono što je odgovarajuće. Nije u svakoj situaciji odgovarajuće da reagujemo anđeoski. Ljutnja je u redu, strah je u redu, zavist je u redu. Zato i imamo čitav spektar raznih emocija i ponašanja da ne bismo reagovali jednobrazno na sve. Ali, na nama je da učimo, utvrđujemo i otkrivamo šta je, gde i kada odgovarajuće da bismo bili u skladu sa svojim najvažnijim vrednostima, posebno ako je dobrota među njima. Na primer, ako ogovaramo, to često znači da osećamo zavist, a umesto da sebe popravljamo, mi druge pokušavamo da na taj način omalovažimo da bi nama bilo lakše, makar malo. A tako samo sebe još više zatrujemo. Dobrota nekada zahteva napor i promenu, što nam ne pada lako. Hoćemo sve i odmah i nemamo strpljenja da se menjamo nabolje postepeno. Da rizikujemo. Kaže se da je mnogima bolje poznato zlo nego nepoznato dobro. I za dobrotu je potreban rizik i put upoznavanja sebe na iskren i nekada neprijatan način. Ipak, nismo savršeni – i to je dobro. Jer onda imamo prostora za rast i razvoj i učenje.

Ukoliko smo i nekada odlučili da budemo dobri ljudi, a pritom su nas povredili i osećamo da više ne želimo da se otvaramo, stvaramo prepreke i okrećemo se samo sebi, možda je važno da znamo da ni drugi nisu savršeni. Da su uradili što su najbolje mogli i znali tada. Da ne moramo sebe da osudimo na pogrešna i tužna uverenja o ljudima samo zato što smo bili povređeni. Ako čitate ovaj tekst znači da ste sve to preživeli i ostali živi. Možemo mnogo više nego što mislimo.

Iz srca dobrota

Ima jedna važna stvar kod dobrote. Ona mora biti istinita, iz srca. Važno je da radimo nešto dobro zato što zaista to želimo, zato što smo tako odlučili, zato što nas to ispunjava čak iako nekada zahteva napor.

Ima jedna važna stvar kod dobrote. Ona mora biti istinita, iz srca. Važno je da radimo nešto dobro zato što zaista to želimo, zato što smo tako odlučili, zato što nas to ispunjava čak iako nekada zahteva napor. Ako praktikujemo da budemo dobri jer „su nam tako rekli da treba“, jer želimo da imamo neku korist od toga, jer želimo nešto zauzvrat, nećemo uspeti. Štaviše, osećaćemo se izigrano, besno ili prazno. Važno je da iskreno sa sobom preispitamo koja su naša uverenja vezana ljude, šta mislimo da je važno u ljudskim odnosima, šta mi želimo i jesmo li spremni da dajemo drugima ono što bismo želeli za sebe. Tek sa upoznavanjem i promenom naših sržnih uverenja, možemo računati da ćemo imati uspeha sa uvežbavanjem i praksom dobrote. Dakle, ako smo smatrali ranije da je čovek čoveku vuk i odlučili da ne želimo više tako da mislimo, moramo biti spremni na rizik i neka nova iskustva. A svako novo iskustvo ipak zahteva takozvani „leap of faith“ – skok u veru. To znači da ne znamo tačno kako će nešto izgledati i kako ćemo se mi osećati, ali smo odlučili da to uradimo jer verujemo da će biti dobro. Tek tada možemo očekivati da ćemo početi da se otvaramo, menjamo i ubiremo plodove naše dobrote. Ne u nekom trgovinskom smislu, da očekujemo svašta nešto od drugih, već da počinjemo da se osećamo ispunjenije, svrhovitije, doživljajno bogatije i da na neki  način utičemo i na ljude u našoj okolini. Ali prvo moramo iskreno zaviriti u sebe. Tek tada ćemo „moranje“ zameniti sa željom. A želje su najbolji pokretači.

Moć dobrote

Imamo prilike da čujemo razne loše stvari koje se dešavaju u svetu. Svedoci smo  da postoji: otuđenje, da su mladi ljudi sve više usmereni na sebe, da živimo u vremenu nerazumevanja, brzine, selfija, društvenih nejednakosti, nepravdi, zavisti… Tačno. Ali ipak je to samo jedna strana medalje. Postoji i druga.

Jeste li čuli za ser Nikolasa Vintona? Dobrog Dobreva? Možda za Milunku Savić ili Dianu Budisavljević? Ne?

Ser Nikolas Vinton je bio britanski humanitarac koji je spasio 669 dece iz Čehoslovačke, tokom Drugog svetskog rata da ih ne bi nacisti ubili. Umro je u 106 godini. Dobri Dobrev ima 102 godine, svakog dana pređe nekoliko kilometara Sofijom, glavim gradom Bugarske, da bi sakupljao novac za humanitarne svrhe. Svoje materijalno dobro je odavno razdelio. Milunka Savić je bila učesnica balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja, a Diana Budisavljević je bila humanitarka koja je spasila oko 12.000 dece iz logora smrti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Ima takvih ljudi. Ima ih i danas.

Ali izgleda da smo pretežno orijentisani na loše vesti i loše aspekte ljudske prirode, makar kada su mediji u pitanju. Biti dobra osoba ne znači biti naivan i ne uvažavati svoje interese. Ne, to znači voleti sebe i voleti i druge kao sebe.

Biti dobra osoba ne znači biti naivan i ne uvažavati svoje interese. Ne, to znači voleti sebe i voleti i druge kao sebe.

Neko je to rekao. Ah, da Biblija. To znači da je važno da razvijamo dobrotu i prema sebi i prema drugima. Da bismo u tome uspeli možda je korisno da pomenemo tri važne životne okosnice:

Prvo, da moramo biti iskreni prema sebi, ko smo, šta želimo, koje su naše mane i vrline, „ono što je istinito je isceljujuće“, neko je rekao, ne možemo biti dobri ako sebe ne poznajemo, ako sebe zavaravamo i ako nismo iskreni prema sebi. Kada to naučimo, onda je mnogo lakše i lepše razvijati svoje vrline.

Zatim, važno je da naučimo da budemo trpeljivi ili kako se moderno kaže rezilijentni. Kada je neko tolerantan, ne znači da je on „sa svime što se dešava oko njega cool i opušten“, već znači da je naučio da bude trpeljiv, strpljiv, da može da podnese neprijatne stvari. I ova se veština razvija, a u današnjem vremenu slabosti prema lakim vidovima zabave, naročito je korisna.

„Strpljen, spasen“ – kao što reče poslovica.

I na kraju važno je da imamo smisao. Smisao je nešto veće od nas samih, za šta se vredi boriti i šta vredi čuvati kod sebe i drugih. Biti dobra osoba je za neke ljude smisao života. Razvijati vrline uprkos nedaćama. Ustvari, ne uprkos nego baš zahvaljujući nedaćama. Jer sami odlučujemo na šta ćemo obraćati pažnju u životu. A to je dobro.

Adriana Pejaković,

dipl. psihološkinja, psihoterapeutkinja u edukaciji (TA Centar)

kontakt: [email protected]