Doktor Valdhajm u Narodnoj bašti

Mestimično razgrađeni pločnik ulice Kertner, inače nagizdanoj, glavnoj trgovačkoj. Zamenjuju staru, sitnu kocku krupnim pločama. Prolaznici zato promiču i mimoilaze se otežano i usporeno. Kroz nekoliko minuta časovnik na Štefan placu izbiće devet puta. Još je videlo. Iz blještave draguljarnice izlazi čovek, po izgledu poslovođa, prteći poveći buket ruža. Ne mareći, naslanja ih na belu košulju bez bore. Učtivo zaustavlja prvu prolaznicu i uručuje joj bele ruže. Žena ih je docnije prebrojala: obgrlila je dva tuceta cvetova. Nije znala koje su vrste, jedino je osećala prigušen miris. Odmah sam pretpostavio da svakog jutra u prodavnicu najpre uđu sveže latice, a uveče iz vaze odu pravo u naručje koje iznenađene, nasumice presretnute žene. Ona se mora osetiti bar malčice usrećenom, a i ruže su obradovane jer noć ne provedu u zamandaljenoj radnji.

Nedaleko, svetine uvek prepuna „Narodna bašta“ smestila se u Ringu, gotovo naslonila na dvor. Iz travnate zemlje izranja nisko šiblje koje opasuje i štiti neprebrojne ruže. Svih boja i mirisa. Ružičnjak odista nepregledan, ali za stabljike nakačeni natpisi sa ružama nadenutim imenima. Nadmeću se raskalašnom lepotom „Rosana“, „Lepa Berlinka“, „Šarlota“, „Devica“ i „Sonja“, posebno bodljikava. Između se ugurali „Otelo“, „Bajaco“, „Papageno“, ali i „Konrad Adenauer“ i „doktor Valdhajm“! Smesta me zapuhnu tegobno pitanje: zar i u ružičnjaku postoji potreba za sađenjem i negovanjem politike? Ima li uopšte pošteđenih cvećki?

Istina, u „Narodnoj bašti“ uzgaja se i ruža „Narodni ponos“, ali od meštana ni traga: u bašti uživaju uglavnom gosti Beča, drugi narodi svih boja i opredeljenja. Zabadaju bez prestanka skupocene kamere i fotoaparate u latice, kao da žude da ih oprašuju.

Lutajući, obreh se hotimice i kod spomenika palim herojima Crvene armije. Izginuli su, kako je ispisano, u borbi sa fašističkim okupatorom, a za slobodu i nezavisnost naroda Evrope. Spomenik, sa sjajnom zvezdom petokrakom i zlatnim štitom na kome su srp i čekić, upravo se obnavljao. Jasno spazih da su na postolje, uprkos ogradi, položene crvene ruže. Već dosta svele. Nikako ne mogadoh da saznam ko ih je metnuo – namernici ili meštani?

Ne imadoh koga da upitam niti za ime tih ruža.