Dominikanska Republika: Batine u La Vegi

Ulice ovog malog grada su uzane, kaldrmisane i sve vode do nevelikog okruglog trga. Međutim, na svakom uglu uočavam raznobojne naduvane balone. Domaćini – omanji crnpurasti Dominikanci, objašnjavaju nam da to nisu baloni, već bešike domaćih životinja koje oni na toplom vazduhu dugo suše, potom ih napune zemljom ili peskom i čekaju – današnji dan – odnosno, početak karnevala. Čudno, pomišljam, mada tako obojene    u jarke boje vrlo lepo se uklapaju uz povorku ljudi sa maskama.

„Fiestu u La Vegi je lepo doživeti – ALI samo jedanput!“, reče nam lokalni vodič.

Ispred nas je nekoliko kolica sa sladoledom, voćem i sokovima. Na glavnoj ulici sa obe strane stoji gomila sveta. Konačno, uz stravične urlike, ciku i dreku, pojavljuju se maskirana čudovišta u kostimima jarkih boja. Svako od njih u ruci drži balon kojim vitla po vazduhu. Uz ciku i vrisku masa se pomera – mlade devojke u tesnim i pripijenim suknjama predstavljaju najprimamljiviju metu.

„Auu… auuuu, auuuuuu!“, uz bolne uzvike, žrtve beže od pomahnitalih agresivaca sa crvenim, žutim i plavim ‘topuzima’.

Ubrzo nas vodič-lokalac pozva u prazan ‘patio’, dvorišni deo kuće čiji su domaćini bili odsutni – i ubrzo usledi objašnjenje:

„Kao na svakom karnevalu, tako i na ovom ljudi prave raznovrsne maske, odevaju se u kostime čudovišta i sve bi to bilo uobičajeno. Ali, nije! Svi ste videli da svako od ovih maskiranih ljudi u ruci drži balon u boji. Siguran sam da ste zapazili kako tim balonom snažno udaraju one ispred, pored i iza sebe!

„Ali, gospodine, zašto udaraju nedužne?“, upita naša mlada saputnica.

„Zato što svako svojim udarcem izražava mržnju prema – nekome! Koliko velika mržnja, toliko snažan udarac! A samo da znate da je veliki broj onih koji kažu da za takvo iskaljivanje besa – nestrpljivo čekaju godinu dana“, objašnjava nam    Rikardo, naš dominikanski vodič.

Dok ga slušam, upravo kamerom snimam i nekoliko mladića koji drže ogromni i, sigurna sam, teški oranž-sedefasti balon… Bože, šta će sad…, mislim, ali njime samo dodirnuše    nekoliko ljudi ispred sebe!

Eto, znala sam da su ti ljudi dobroćudni, oni sigurno ne gaje mržnju, to je više tradicija ili samo igra – i ne završih misao kad mi iznenadni bol preseče dah. Šakom prekrivam džep na prednjoj strani suknje po kojem sam udarena. Naočare koje su bile u njemu – pretvorile su se u – sitnu parčad i peščanu prašinu!

Boože! Taj ko je mene udario, mora da je nekoga ŽESTOKO mrzeo!

Masa se sve više uvećavala, pa smo odlučili da što pre izađemo, međutim, glavna ulica je bila ‘zagušena’. Šta sad, samo što pomislih, a Petar me povuče za ruku, pa oboje povijenih leđa jedva smo se probili kroz gomilu žena i dece niz strmu poprečnu uličicu i tako stigli do autobusa. Saputnici koje smo unutra zatekli uzbuđeno su pokazivali modrice po telu i rukama, rekli su da ih najviše ima na – produžetku leđa. Izuzev mojih naočara nas dvoje smo dobro prošli, zaključujem.