Dopisnica: Afrika (3): Vodopad Plavog Nila

Skroman mlaz vode, koji može stati u šaku, sproveden je kroz nekoliko basena pre nego što krene na put dug 6.758 kilometara.

Na vrhu planine podignuta je piramida da označi najdalji izvor Nila, sa pločom koja nosi latinski natpis: Caput Nili Meridionalissimus, i metamorfoze imena reke od ovog izvora do ušća („Sunt Nomina Nili“): Kasumo, Mukasenyi, Kigira, Luvironza, Ruvubu, Kagera, jezero Victoria, Victoria Nile, jezero Kyoga, Mwita Nzige (jezero Albert), Bahr El Gebel, Kir, Bahr El Abiad, Nil… Retko se može sresti impresivniji pogled od ovoga sa vrha Kikizija. Kao da se vide cela oba najmoćnija sliva Afrike – do ivice horizonta u punom krugu, smenjuju se planine i doline obojene u zeleno, uska svetla pruga jezera Tanganjike i razbacana sela, a iznad njih sivi oblaci koji nagoveštavaju tropsku kišu…

Kako je priroda neočekivana… Nedaleko od ovog skromnog izvora, nalaze se raskošni vodopadi Karera. Ima ih pet u nizu, a najveći je divna pozadina za fotografiju. Ispod njega nalazi se pećina u kojoj lokalno stanovništvo traži, kako kažu, „zdravlje, plodnost, pa čak i prosperitet“. Potrebni su im.

Veliki Nil, kakvog ga vidimo na slikama, ne bi bio ono što jeste da mu nije Plavog Nila. Ovaj mu daje više od dve trećine vode i većinu minerala; materija koje su vekovima hranile Egipat periodičnim poplavama. Priča o izvorima Nila ne bi bila potpuna bez majke Plavog Nila.

Plavi Nil ističe iz jezera Tane. To je predeo etiopske istorijske visoravni koji odaje utisak da je vreme stalo, nekada davno (uostalom, Etiopija vreme računa po sopstvenom kalendaru, koji od našeg „zaostaje“ za sedam godina; otuda i poziv gostima: „dođite u Etiopiju i bićete sedam godina mlađi“). Sve je nekako obojeno prošlošću: kuće od pruća i blata; manastiri od drveta; nakit – devojke najviše nose srebrne talire Marije Terezije ko zna odakle ovde došle; bradati muškarci sa dugim štapovima; otvorena ognjišta… pa i sam Plavi Nil, koji deluje večno i ovde ga smatraju za svetu reku. U jezero ulazi kao Mali Nil (Gilgal Abay), a izlazi iz jezera kao širok, miran i plitak tok. Čamci koje ga prelaze pokreću se oslanjanjem na dno dugačkim motkama. Za manje potrebe, napravljeni su od papirusa („tankva“). Deluju krho, pa odbijam ponuđenu vožnju. Na sreću, ima i malih brodica za obilazak jezera.

Nedaleko od jezera, Plavi Nil gradi veličanstven vodopad i zatim ulazi u klisuru iz koje izlazi – osam stotina kilometara dalje. Tamo prikuplja sedimente koji ga boje i koji mu daju ime. Vodopad, koji se na lokalnom jeziku zove „Dim vatre“ (Tisissat) ili „Dim Nila“ (Tis Abay) je širok oko četiri stotine metara, a dubok četrdeset pet. Deluje impresivno iako ga posećujem u sušnoj sezoni, kada se ne obrušava celom širinom. Pored je stari most koji su, kažu, sagradili portugalski misionari još u 17. veku (a možda je sagrađen i kasnije), kada su i otkrili jezero za evropske posetioce.