Dositej Obradović: Nauka, obrazovanje i razum ispred svega

Dimitrije Obradović (kasnije crkveno – Dositej) rođen je 1739. godine u Čakovu, mestu u rumunskom Banatu.

Majka Kruna i otac Đurađ su mu preminuli u ranom detinjstvu, te su starateljstvo preuzeli njegovi rođaci, a posebno teča.

U školi je Dimitrije bio odličan i vredan đak, a od druge dece se izdvajao po tome što je već kao mali gajio veliku ljubav prema knjigama i čitanju i veoma rano je i izrazio želju da uči o veri i crkvi.

Kako je puno čitao žitija i crkvenu literaturu, već je kao dvanaestogodišnjak i sam poželeo da živi asketskim, samačkim životom u manastiru.

Naišao je na protivljenje ovoj ideji kod rođaka i teče, zbog čega su Dimitrija poslali u Temišvar, kod nekog jorgandžije, da uči zanat.

Dimitrije ne ostaje dugo u Temišvaru s obzirom na to da je bio tamo protiv svoje volje i sam odlučuje da će otići da se zamonaši.

On odlazi na Frušku goru, u manastir Hopovo, gde uzima ime Dositej.

Ovaj događaj će kasnije opisati u delu „Život i priključenija“, gde je jedan od ključnih likova iguman Teodor Milutinović koji će ga uzeti za svog učenika.

Iguman Teodor je pokušavao da odvrati Dositeja od života u manastiru govoreći mu kako monaški život nije baš takav kao u knjigama koje je Dositej voleo i da postoji bolji život izvan manastira i da Dositej treba da putuje i obrazuje se.

Zbog svojih stavova, iguman će ubrzo biti primoran da napusti Hopovo, a Dositej će opisati u svojoj autobiografiji „Život i priključenija“ koliko je Teodor imao uticaja na njega – toliko da će odustati od manastira i posvetiti se učenju.

„Otada, ne samo na javi, no i na snu, ništa mi već nije bilo u umu i na srcu osim velike biblioteke, akademije, škole, učitelji, gdi različne nauke predaju, i trudoljubivi, pčelama podobni, med mudrosti sabirajući učenici.“

Nakon tri godine monaškog života, odlazi u Zagreb kako bi učio latinski, a nakon nekog vremena odlazi u Dalmaciju gde je bio učitelj u srpskoj školi kako bi zaradio novac i mogao da ode u Rusiju i nastavi obrazovanje.

Kasnije je proveo i par godina u Grčkoj, gde je bio đak bogoslovske škole i gde je naučio grčki jezik kog je želeo da zna još u detinjstvu, kada je počeo da čita crkvene knjige.

Kako bi mogao da putuje i obrazuje se, radio je kao učitelj i lektor, pa je i šest godina proveo u Beču gde je učio nemački jezik i književnost.

Kao učitelj ili učenik, putovao je po celoj Evropi – Nemačkoj, Italiji, Austriji, Rusiji, Grčkoj, Engleskoj i po Maloj Aziji.

Svoje prvo delo je završio 1783. godine – Život i priključenija – u kom piše o svom životu od detinjstva i odlaska u Hopovo, do 39. godine.

Posle toga objavljuje „Pismo Haralampiju“ u kom nagoveštava i štampanje dela „Sovjeti zdravog razuma“ koje sadrži savete, prosvetiteljska razmišljanja i misli učenih ljudi koje je Dositej preveo sa mnogih jezika.

„Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju.“

„Pismo Haralampiju“ je Dositejevo prvo delo koje je štampano i njemu se ističe značaj nauke, razuma i naglašava da nije bitno koje su vere ljudi koji čitaju njegove knjige, već da to budu oni sa čistim srcem koji žele da poboljšaju svoj narav i prosvete svoj um.

U ovom delu on govori kako treba pisati srpskim jezikom jer se vera i zakon mogu promeniti, a rod i jezik nikada.

Dositej je boravio u Trstu gde dobija vesti o izbijanju Prvog srpskog ustanka – tada je napisao „Vostani Serbije“

 „Vostani Serbie!
Davno si zaspala,
U mraku ležala
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!“

U januaru 1808. postaje član Praviteljstvujuščeg sovjeta i glavni direktor škola Srbije.

U Beogradu otvara Veliku školu kao preteču Beogradskog univerziteta, a kasnije osniva i Bogosloviju.

Na skupštini narodnih starešina u Beogradu, 1811. godine, izabran je za ministra prosvete.

Dositej umire iste godine, 27. marta 1811. u Beogradu, a u to vreme je već uveliko radio na osnivanju i otvaranju prve štamparije koja će se nalaziti u Beogradu.

Kuća u Čakovu gde je i rođen, od 2004. godine je u nadležnosti Matice srpske i Instituta za književnost i umetnost, a iste godine je osnovana i Zadužbina Dositeja Obradovića koja se bavi njegovim stvaralaštvom  i okuplja mlade pesnike.

Ova zadužbina svake godine dodeljuje i nagradu „Dositej Obradović“ za životno delo, a 2020. godine je ona pripala književniku i scenaristi Siniši Paviću. 

Jedna od najstarijih gradskih ulica u Somboru, dobila je ime u njegovu čast – Dositejeva ulica.

„Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.

Učen i razuman čovek svagda se uči i svagda zna da i dalje malo zna.

Celo društvo, i svako ponaosob, kad se ne upravlja po zdravom razumu i mudrim savetima, po nuždi se mora, zlopatiti i propadati.“