Drina: Na reci granica

Davno, na početku nečega, granice nisu bile toliko važne. Vremenom je, ipak, postalo veoma značajno kojoj se civilizaciji pripada, kom se Bogu moli. Jer, Bogovi su tu došli mnogo kasnije i podelili isti taj zatečeni narod:

– Eci-peci-pec… ja ću ovoga, ti ćeš onoga.

– Pa kako kad su braća, isti jezik govore?

– Nema veze, s njima će biti malo teže, ali njihova deca se već neće sećati očeva. Uostalom, šta je bilo pre, napisaćemo mi. Preskočićemo one njihove silne bogove. Te neki Perun, te Svetovid ili onaj Svarog. Što se ne mogadne preskočiti, daćemo mu naše ime, pa neka ga slave koliko hoće. Ali ne u šumi, ispod hrasta, kako oni vole! Nego da ozidaju hramove za Nas. Možda baš na mestima gde su se klanjali svojim bogovima.

Najposlušnije među njima malo ćemo i nagraditi. Nekoga vladarskim žezlom, nekoga imanjem. Osladiće im se, pa će sve manje misliti na Peruna i Dodolu.

Ako se i dalje budu opirali, pomoći ćemo malo: ti zadavi moga, ja ću zaklati tvoga i čist pos’o! Još malo zamuti i jedan i drugi jezik, kad već kažeš da im je isti, i mi ćemo imati sve manje posla.

Kasnije ćemo ih, tu i tamo, podsetiti ko je prvi počeo. Ako se ipak ponovo zbliže, zapalićemo po neku bogomolju sa obe obale, nabiti najjogunastijeg na kolac, silovati po neku ženu, sa obe strane. Pustiti ih onda da sami nađu pravdu.

Pošto oni to, provereno, ne znaju da rade, napraviće samo gore, to jest bolje po Nas. Onda siđemo, pokupimo dobrovoljni porez za obnovu istih onih porušenih crkava, gradu sigurnih kuća za silovane žene, za novo oružje osvete. Posle toga imaćemo sve manje posla. Dobroga se niko ne seća, zlo će samo sebe podgrevati.

Putovanje uz Drinu i niz Istoriju započeo sam u Malom Zvorniku. Prelazim u Zvornik, preko čeličnog pešačkog mosta. Od našeg do „našeg“ pograničnog policajca. Razlikuju im se samo i obeležja država kojima pripadaju. Jezik isti, čak i melodija govora.

Lepota Drine ovaj put ne pomaže. Naprotiv. Osećaj neprirodne razdvojenosti pritiska dušu kao vodenički kamen. Kao oproštaj od rođaka na stanici, kao kraj školskog raspusta, ili poraz voljenog kluba u važnoj utakmici. Ovako, u „jedan na jedan“, izvan TV dnevnika, ili gledanja geografske karte, tih stotinjak metara zvorničkog, pešačkog mosta je tužni hod, kroz tešku Istoriju.

Uzvodno, eto i LJubovije, lepog ljubavnog imena, ali nekako kao da je uplašeno pobegla od Drine. Preko su Bratunac i Srebrenica. Tu su valjda bila braća, al’ se srebro ispreči između. Primetili to Bogovi, sišli, podelili uloge i oružje braći i otišli. Šta je posle bilo, neki znaju, neki ne znaju, neki neće da znaju.

Eh, narode, narode! Ne zamajavaj se! Ne vređaj mrtve nekakvom matematikom. Ko je koga više i ko je prvi počeo!

… A šta bi sa onim srebrom?

Odnesoše Bogovi svojoj kući, naravno!