Društveni uticaj na javljanje depresivnosti

Zašto je sve više ljudi depresivno?

Ovo pitanje je, u najmanju ruku, kompleksno i tiče se, u velikoj meri, socijalnih uslova života. Socijalno utiče na psihičko. Radi se o nizu ispreplitanih faktora koji utiču na pojačano nezadovoljstvo životom, svetom i sobom.

Naše društvo, ne samo srpsko, već generalno, evropsko i američko, društvo je koje, u velikoj meri, otuđuje čoveka od njegovog pravog Ja. Više nego ikad se prave oštre razlike između bogatih i siromašnih, obrazovanih i manje obrazovanih, onih koji „mogu“ (šta god mogli) i onih koji to ne mogu. Paralelno s povlačenjem jasnih i oštrih crta između klasa (da ne kažem kasti), sve ove razlike se na pojavnom nivou maskiraju, odnosno negiraju.

„Kapitalizam je postao socijalizam za bogate“ kaže Žižek, veoma svedeno, i pogađa suštinu dešavanja u svetu. Niko se ne usuđuje da kaže da je „car go“, niko se ne usuđuje da se razlikuje, jer su razlike danas praćene ozbiljnim sankcijama.

Šta hoću da kažem? Uprkos postojanju drastičnih razlika među ljudima i klasama, društvo propagira jednu novu, potpuno suprotnu poruku, koja glasi: „mi smo svi jednaki“. Dakle, nećemo osuđivati nikakve različitosti, osuđivaćemo ranije vreme koje je dozvoljavalo osuđivanje različitosti. Gnušaćemo se nad prethodnim robovlasničkim sistemom i svakojakim nepravdama iz prošlosti. Mi danas živimo u demokratiji, i kao prave demokrate – prihvatamo . Ako se car šeta go, ne samo da ga nećemo osuditi, već nećemo smeti to ni da primetimo. Ako živimo u „strahovladi“, nije čudno da pod uticajem straha menjamo percepciju – „bolje da ćutimo- sigurniji smo“.

Da li je “ćutanje zlato”?

Tu i tamo se pojave pojedinci koji primete da je car go. Ponekada se, istini za volju, pojave i čitavi pokreti koji se trude da ukažu na nepravilnosti. Međutim, kao što je rečeno, za takvo ponašanje slede sankcije. Ništa nije lakše nego ugušiti mali pokret „drznika“ i „buntovnika“ koji pokušavaju da uruše našu demokratiju i jednakost. Ne moraju čak nikakve vlasti da se umešaju u to, drugi uplašeni pojedinci, sledbenici pojedinih ideologija, sami će se javiti da „otklone nepravilnosti“ i vrate poredak u prethodno stanje. Što je sigurno- sigurno je.

Kada se, s druge strane, pojavi neki pronicljivi pojedinac koji naivno pomisli da nema ničeg lošeg u ukazivanju na činjenicu da se car šeta bez odela – on biva stigmatizovan, obeležen ličnom duševnom patologijom, ponekad hospitalizovan ili, u najmanju ruku, savetovan da se „smiri“ i potraži profesionalnu pomoć. Rekli bi ljudi da je preosetljiv, malo se gubi, iskače iz koloseka…treba mu malo vremena da se sredi.

Tako dolazimo do grube podele na dva sloja ljudi. One iz viših klasa kojima odgovara da veruju da su jednaki, iako znaju da nisu, i onih iz nižih klasa, koji su uplašeni da bi primetili razlike, ili (ako su ih već primetili) dovoljno su uplašeni da o njima govore. Dolazimo do podele kod oba sloja. Jedni ćute jer im (bar u njihovom doživljaju) odgovara položaj koji imaju. Dok drugi ćute iz straha od osude, stigme ili „nečeg goreg“.

I jedni i drugi su podeljeni, i jedni i drugi otuđeni…ali i jedni i drugi znaju da bi im „bilo bolje da ćute“.

Te usled toga, svi ćute.

Ćutanje o istini i potiskivanje istine, podeljenosti u ljudima, nije teško zaključiti, vode raznoraznim poremećajima. No, da ostavimo po strani psihijatrijske poremećaje – ćutanje o istini i potiskivanje istine, sami po sebi, vode do podeljenosti u ljudima. Ako čoveka nešto tera da bude podeljen, logično je da ne može da bude ceo. Ako nije ceo, nije u kontaktu sa sobom. Ako nije u kontaktu sa sobom, nešto mu fali. I baš na tom mestu gde nešto fali, javlja se osećanje depresivnosti.

Izgubljeni smisao

Depresivnost možemo shvatiti kao odsustvo smisla ili kao iskrivljen smisao ili kao prazninu na mestu gde je smisao nekada bio, pa je postao pokriven „višim ciljevima“. Čijim „višim ciljevima“? Sigurno ne višim ciljevima te osobe. Kada bi bilo tako, ne da ne bi bilo depresivnosti, već bi bilo sreće i ispunjenja. Međutim, kada se tuđi „viši ciljevi“ prihvate kao lični, a kada se taj postupak ne odigrava iz želje i iskrenog verovanja u dobrobit tih ciljeva, već iz straha i ideje da „to tako treba“, onda dolazi do otuđenja od onoga što jesmo zarad očuvanja iluzije o ličnoj dobrobiti.

Kada nismo ono što jesmo, moramo biti ono što nismo. I koliko god ćutali o tome, osećaj nezadovoljstva, besmisla, bunta i, u krajnjoj instanci, mržnje, koliko god bio prikriven, mora da se javi.

Budući da su etiketiranje, optužbe, svi gestovi otvorene agresivnosti, a posebno ispoljavanje mržnje – danas sankcionisani, neprihvatljivi, osuđeni kao patogeni, kako po društvo, tako i po pojedinca, jedino što ljudi mogu uraditi s njima se svodi na njihovo zadržavanje u unutrašnjosti. Međutim, „zadržavanje negativnog u unutrašnjosti“ ne može da se zadrži bez posledica. Emocije su dinamične i traže svoj put pražnjenja. Ukoliko ne mogu da izađu van ljudi, okrenuće se protiv njih.

Prema mnogim poznatim shvatanjima, i depresija i depresivnost predstavljaju mržnju okrenutu ka pojedincu koji, iz određenih razloga, ne sme da je izbaci iz sebe. Kako su društvene sankcije mnogo opasnije od onih koje možemo dobiti od roditelja, a paralelno s tim, roditelji su pod uticajem društva i, još da dodamo, deca su pod uticajem roditelja koji su pod uticajem društva, ne čudi nas da se rađaju čitave generacije depresivnog raspoloženja. S kolena na koleno se guši singularnost ljudi, a propagira „individualnost“. Čak su i reči dobile značenje koje im izvorno nije pripadalo. Kada kažemo „individualnost“ većina bi pomislila na ostvarenje individualnih potencijala, izvesnu vrstu nezavisnosti. Ali, ako pogledamo šta se danas smatra pod individualnošću, videćemo da se ona, zapravo, odnosi na prethodno pomenutu jednakost među ljudima. Svako se danas individualizira na, manje više, istovetan način. Pod maskom jednakosti, iskrivljenim pojmovima, urušenim vrednostima, većina ljudi ni ne obraća pažnju na proces samootuđenja. Međutim, samootuđenje je sveprisutno.

Osećaj praznine

Sve je više klijenata koji psihoterapiju potraže zbog osećaja besmisla, unutrašnje praznine ili depresivnosti. Po pravilu, na početku tretmana ne znaju da kažu zašto se osećaju tako kako se osećaju. Živeli su, kažu, kako je „trebalo“, obavljali su sve svoje zadatke, bili su poslušni, bili su dobra deca…ali je nešto stalo na put njihove lične istine.

Kako društvo utiče na javljanje osećaja depresivnosti – naslov je ovog teksta, kao i načelno pitanje. Odgovori su već u tekstu ponuđeni. Valjalo bi još direktnije odgovoriti na ovo pitanje. Ono utiče i direktno i indirektno. Direktan uticaj društva se najbolje ogleda u (sadržinski) praznim, ali emocionalno nabijenim ideološkim govorima koji zavode mase. Indirektan uticaj je, verujem, perfidniji i jači. Sve društvene i državne institucije poprimaju karakter vladajuće ideologije. Ono što je „gore“ osmišljeno, putem raznoraznih institucija, ide direktno u unutrašnjost subjekata u razvoju. Lična istina, tako, ostaje maskirana, a na njeno mesto dolazi sijaset poruka na temu „kako treba živeti“.

Uticaj društva na institucije

Društvo, putem reklama, medijskih kampanji, kao i na druge načine, šalje mnogobrojne poruke o poželjnim i nepoželjnim načinima vaspitanja, življenja, ponašanja. Škole su važne institucije za odgoj dece. U školama deca ne uče samo gradivo, već i svoja prava i načine saodnošenja. Budući da je današnje društvo liberalno, nedavno su deca u ranim razredima osnovnih škola počela da uče svoja prava. Među tim pravima se nalazi čitava skupina lepih i potrebnih znanja koja deca, na drugi način, teško da bi mogla da usvoje. Međutim, nalazi se tu bar jedna potencijalna opasnost. Da ne ulazimo u motive učitelja, a i ako krenemo tim putem, pretpostavljamo da su motivi i namere uvek najlepši, u tim učenjima nailazimo na poruke koje deca mogu lako pogrešno shvatiti. Jedno od dečjih prava je pravo na igru. Poruka je da niko ne može da detetu uskrati pravo na igru. Ova poruka je zdrava i nosi u sebi, možemo čak reći, sažetu suštinu mentalnog zdravlja. Bez spontane igre, bez mogućnosti da se deca spontano igraju, mogu nastati mogućnosti da u kasnijem periodu razviju neke od mentalnih problema. Međutim, ispostavlja se da jedan broj učenika (verovatno iz svojih prethodnih problema ili nefunkcionalnih obrazaca u porodici) ovu poruku shvata na jedan, uslovno rečeno, izvitoperen način. Buntovno dete koje od nastavnika čuje da niko ne sme da mu zabrani pravo na igru, vrlo lako može da okrene ovu poruku i protiv sebe i protiv roditelja. „neću da radim domaće zadatke – hoću da se igram – to je moje pravo“ moglo bi da kaže dete svojim roditeljima. Takvo shvatanje prethodno opisanog dečjeg prava je izvučeno iz konteksta, međutim, bunt deteta koje želi da se igra, može ga silovito terati da istraje u novonaučenom „gradivu“. Roditelji se tada osećaju nemoćno. Često su ljuti na nastavnike koji sprovode svoje nastavne sisteme, prema uputima koje su dobili iz ministarstava, s vrha društva. Vidimo kako jedan banalan primer može zakomplikovati odnose i napraviti nesporazum izvan konteksta. U ovom primeru je svako radio svoj posao. Ako je došlo do konflikta, on se razvio na relaciji roditelj-dete ili roditelj-nastavnik…nikako na relaciji „obični ljudi“ – „društvo“.

Uticaj društva na porodicu

Ako se vratimo korak unazad, probleme možemo uočiti mnogo ranije. Pre nego što deca postanu školarci, uticaj društva na organizaciju porodičnog života može biti primećen. Suprotno tradicionalnom shvatanju, koje možemo sažeti sledećom rečenicom koju bi gotovo svaki tradicionalno vaspitan roditelj uputio većini „ja najbolje znam šta je dobro za moje dete“, danas društvo šalje poruku da se roditeljstvo uči. Dakle, roditelji ne znaju šta je najbolje za njihovu decu. Kada bi znali, ne bi bilo toliko priručnika, knjiga samopomoći i vodiča za roditeljstvo. Roditeljstvo se uči i roditelji „treba“ svašta da prouče, navežbaju, iskustveno prožive, interaktivno uvežbavaju, kako bi postali „adekvatni“ roditelji. Sve češće se srećemo s parovima koji još nisu postali roditelji, a koji su, međutim, postali prilično anksiozni povodom budućeg podizanja dece. Težak je to posao, kažu knjige. Ako se naprave i najmanje greške, deca će izrasti u poremećene ljude. Psiholozi upozoravaju da su rane godine najbitnije za formiranje ličnosti deteta.

Kako sve to može da utiče na jednog budućeg ili novopečenog roditelja?

Danas se autoritetima veruje. Stručnjaci nisu stručnjaci bez razloga i ako oni kažu kako treba da se podižu deca, to je onda „amin“. Istini za volju, mnogi od psiholoških priručnika nude smernice za uspešno roditeljstvo i savetuju roditelje kako da izađu na kraj s decom ili adolescentima koji su problematični. Nijedna, međutim, od stručnih knjiga na ovu temu ne kaže da „jedan propust menja sve“ i da „sve smernice važe za sve roditelje i svu decu“, kao ni da se slepo treba rukovoditi nekim opštim ponuđenim principima za uspešnije roditeljstvo.

Međutim, nije poenta u tome. Poenta je u sledećem. Roditelji su „bombardovani“ porukama da se roditeljstvo uči i preplavljeni knjigama koje se, iz godine u godinu (ili iz meseca u mesec) štampaju i dopunjuju. Mnoge smernice su oprečne, a „dobronamerni“ savet je da bi bilo korisno sve to proučiti da bi roditelj zaista bio uspešan.

Preveliki zahtevi

Zahtevi su preveliki, a preveliki zahtevi stvaraju preterane emocije. Osnovna emocija koju budući ili mladi roditelji (obasuti prethodnim porukama) osećaju je anksioznost. Oni se često pitaju „da li sam sve dobro proučio/la“, „da li mi je nešto promaklo“, „ako jeste, da li sam oštetio/la svoje dete“…? Jedno od osnovnih pitanja koje sebi postavljaju je „da li sam ja sposoban/na da budem roditelj“? Ova pitanja u vidu sumnje, koja vode novim pitanjima i pojačavaju sumnju, vode sve većoj napetosti i plašljivom iščekivanju da će „nešto krenuti po zlu“.

Budući da se anksioznost nakon nekog vremena prazni, a da roditelji ne mogu da predviđaju budućnost i da zasigurno znaju da li će njihova deca u njoj biti zdrava i prava, srećna i uspešna…neretko, nakon velikih ulaganja i rasipanja energije (iz najboljih namera i želje da budu što bolji roditelji) sami roditelji ulaze u stanje beznadežnosti. Apatija nije retka pojava koja prati veliku anksioznost povodom tako bitnih pitanja, kao što je pitanje „da li ću uspeti da budem dovoljno dobar roditelj“?

Da se nadovežemo da početak teksta o uticaju društva na osećaj depresivnosti. Depresivnost smo definisali kao nezdravu emociju, osećaj praznine ili nedostatak smisla i, u jednom pasusu, kao okretanje nedozvoljene agresivnosti ka unutra.

Zabrana fizičke kazne

Danas se sve više piše o zabranama bilo kakve fizičke kazne. „Decu ne treba tući – nikako“ – kažu mnogi stručnjaci. Da li se tu iz vida gubi celovita slika? Ona slika koja kaže da je „porodica prirodna osnovna jedinica društva“. Ako je tako, i ako ne pričamo o patološkim porodicama u kojima roditelji iz ličnih problema zaista zloupotrebljavaju i kažnjavaju svoju decu na neprimerene i žestoke načine, onda bi bilo logično pretpostaviti da se porodica „pita nešto“, da ima pravo glasa…da, u krajnjoj liniji, ima pravo da odluči o vaspitnim merama i da roditelji mogu da procene (i bez proučavanja tomova literature o uspešnom roditeljstvu) koji su načini vaspitanja „dovoljno dobri“ za podizanje dece. Štaviše, danas postoje prilično oprečna shvatanja po pitanju toga šta telesna kazna podrazumeva, a nedavno je izvešteno i da ne postoje nedvosmisleni naučni dokazi da kažnjavanje vodi budućem poremećenom ponašanju. No, da ostavimo kažnjavanje po strani. To nije niti najpoželjnija, niti jedina mera vaspitanja. Nagrađivanje je mnogo lepša vaspitna mera. Pohvale, zagrljaji i oduševljenje roditelja povodom uspeha njihove dece su, često, mnogo pozitivnije nagrade od materijalnih. Ali, nije problem ni u tome. Problem je, kako je prethodno naglašeno u konfuziji, u roditeljskoj konfuziji po pitanju toga šta se „sme“, a šta nikako „ne sme“ raditi. Problem je u gubljenu spontanosti. Kada roditelj izgubi spontanost, a izgradi anksiozni stav, u roditeljstvo unese previše tenzije i ponaša se na krut i preterano odmeren način, onda ni deca neće moći spontano da se igraju i „pokupiće“ sve roditeljske emocije, postati preterano oprezna, kruta i odmerena i, prevashodno, zbunjena.

Zbunjenost je, verovatno, najbitnija reč u ovom tekstu. Društvo šalje „duple poruke“ i zbunjuje roditelje, koji, zatim, zbunjuju decu. Budući da smo „civilizovani“ i da živimo u demokratskom društvu koje neguje jednakost – nezadovoljstva, agresivnost i zamerke su opažene kao prilično nepoželjne i odbojne. Na površini se sve rešava „civilizovanim putem“, u dubini se nalazi potisnuto nezadovoljstvo, apatija i agresivnost. Rečeno je – ako već emocije ne smeju van, one će se dinamički okrenuti ka unutra. Budući da je „ćutanje zlato“ nejasni identiteti čitavih generacija bivaju sakriveni pod velom ćutanja. Kad se sve pobrojano uzme u obzir, sveprisutnost depresivnih osećanja ne bi trebalo da nas začudi.

Autorka je diplomirani psiholog-master, psihološki savetnik

www.psihoterapijsketeme.rs