Društvo ljubitelja Morave

Za susednim stolom traje priprema za razvlačenje još jedne kore, a nedaleko dve mlade pekarke već (asocijacija na Jagodiniku Simonović iz filma Varljivo leto sama se nameće) vredno spremaju fina peciva.

Sa strane su radnici već posložili na stotine gajbi sa mirisnim hlebom i polako ih tovare u dva kamion za razvoz, koji je parkiran ispred pekare. Ta balkanska opsednutost hlebom je fascinantna i upoređujem je sa svojim londonskim iskustvom gde kod Engleza u većini restorana uopšte ne serviraju hleb, nego ako nekome treba, mora da ga traži. Niko se ne čudi što tražite hleb, ali je jasno da se „izdvajate“. Uostalom, Italijani, Španci, Sloveni i svi Azijati tako se i kulturološki razlikuju što ih, pored toga što im je engleski „second“ (drugi) jezik, hleb dodatno izdvaja iz okruženja. Sreo sam neke naše ljude u Londonu koji su toliko „skinuli“ engleski (Crnjanski je za sebe govorio da se „ugnezdio“ u nemačkom, a i pokojni premijer Đinđić je primer za to) da se nije osećalo da im je to narečeni drugi jezik, ali su uz to, radi potpune promene izabrali druga imena i, pogađate, ne traže hleb…

Dobro, da ne ispadne sada da Britanci ne jedu proizvode od brašna. Naprotiv! Pita i kolača, kao i raznoraznih zdravih proizvoda od žita svakako im ne manjka.

Malo su čudno krenule moje asocijacije dok me Dragan Filipović, direktor „Napretka“ koji se bavi pekarstvom, vraća u stvarnost Srbije rečima: „Evo, uđite u bilo koju prodavnicu u Velikoj Plani i tražite hleb, svuda je oko 22 dinara. Neće narod da ga kupuje ako je skuplji. Napravili smo mi odličan hleb sa integralnim žitaricama, gotovo dvostruko teži od standardnog i, naravno, cena je morala biti viša, nekih 50 do 60 dinara, ali narod ovde neće da ga kupuje. To može da ide samo u nekim boljim pekarama u Beogradu i većim gradovima, ali ovde ne. Pala je kupovna moć.“

Više od bilo kakve studiozne ekonomske analize ovih nekoliko rečenica oslikavaju život svakidašnji.

Deo te stvarnosti u Velikoj Plani je i robna kuća u centru i još nekoliko nekada očito veoma važnih građevina, koje danas mogu poslužiti za snimanje filmova sa Fredijem Krugerom. Naravno, nije to dominantan ton u Velikoj Plani.

Nadomak Velike Plane ima prelepo etnoselo, Moravski konaci, sa restoranima, suvenirnicama, jezerima i bazenom, koje je napravio jedan preduzetni čovek, a građani drže palčeve da to krene, jer će to za turizam ovoga kraja mnogo značiti.

Što se toga tiče još je sve otvoreno. Uz Veliku Moravu ima nekoliko prelepih kafana, izgrađenih u starom stilu, od balvana, greda i brodskog poda, a tamo gde treba građevina je pojačana, kao da smo u Banatu, trskom i belim blatom… Ta su mesta za odmor i uživanje u nečemu čak i bolja od onih u metropolama, jer je sve organizovano mnogo prisnije, pri čemu se svaka dobra inicijativa gosta prihvata sa radošću i u odličnoj atmosferi, po principu „nema šta nema“. Pri tome su i cene daleko prihvatljivije od onih velegradskih. Ugođaj kada se sedne pored roštiljdžije na „dopunsku nastavu“ iz pripreme specijaliteta na žaru ne naplaćuje se, a pića koja se sipaju uvek su preko linije minimuma. Domaćinski.

No, ima uz samu Moravu i drugačijih primera.

Nešto niže, uz samu obalu kafana dvojice ortaka potpuno je demolirana, a delimično i srušena, nakon jednog od poslovnih razmimoilaženja oko načina poslovanja. Ukratko, posvađali se prijatelji koji su sa najboljom verom krenuli u zajednički posao, ali onda se jasno izdvojila mentalitetska i karakterna razlika, pa je sve otišlo u bestragiju.

Baš šteta, kafana je imala budućnost, jer je na tom delu, dakle ispod Velije Plane, Velika Morava stvarno velika i moćna reka za sve one radosti, od bavljenja sportom i ribarenjem do letovanja. I pored nekoliko balvana i golemih limenih kanti koje je struja nosila ispod mosta utisak o prirodi nije pokvaren.

Nedaleko od pomenute pekare u Velikoj Plani je skrajnuta kafanica, koja se zove Društvo ljubitelja Morave. Ona posluje u filozofskom miru i prati svoju Veliku Planu leta gospodnjeg 2010. pribirući nerve i pamet za neka vremena koja samo što nisu stigla.