Dubrovnik: Pokušaj putovanja u prošlost

… onda svako ponovno putovanje na istu destinaciju, pored pomeranja u prostoru, ima i još jednu, možda još lepšu komponentu: malo lično putovanje u prošlost. Pored toga, ako je vremenski opseg putovanja kraj osamdesetih – sadašnjost, a prostorni, nešto komplikovaniji, Beograd – Dubrovnik (preko Zagreba), onda ostaje samo da zahvalite organizatoru seminara na izboru destinacije, spakujete uspomene i pođete na put. Međutim, ponekad prošlost više ne stanuje na istom mestu.

Malo je mesta, čak i milionskih prestonica, čiji stanovnici mogu da se pohvale da je izgovaranje imena njihovog grada slomilo jezike tako velikom broju turista. Sudarate se sa njima još od ulaza u aerodromsku prostoriju, to se tiska po Stradunu, to nadire oko ulaza na gradske zidine, govori na desetinama različitih jezika i pravi fotografije na stotinama nemogućih mesta. To nosi selfi-stikove, kidiše na mesto u restoranima i kafićima, prepada ostale turiste i sva tri slučajno zalutala meštanina i moli da im se napravi jedna fotografija, ali bar iz tri pokušaja, jer „dju-brov-nik“ prosto mora da se pokaže široj rodbini i okači na sve zamislive društvene mreže. To glavinja po starom gradu, penje se na Srđ, viče za svojom decom, koja, zabavljena i osokoljena disperzijom roditeljske pažnje, besomučno naleću na vas i razmazuju vam sladoled po pantalonama. To ide u organizovanim većim grupama, po podnevnom suncu, za vodičem sa podignutim zatvorenim kišobranom, obeleženo dangom, jedinstvenim znakom prepoznavanja iste boje (da se neko ne izgubi ili jer, ljudi, eto, vole baš tako) i sluša razblažene, skraćene, ni sažetka Vikipedije dostojne, glasom na granici vikanja izgovorene priče o prošlosti grada, sudbini građevina, trgovini, dugotrajnoj i mudro izborenoj nezavisnosti grada. Samo oni posebno domišljati i samo svom, jedinstvenom i autentičnom doživljaju okrenuti turisti platiće vođenu turu po lokalitetima na kojima je snimana serija „Igre prestola“, o kako nezamislivo originalno i avanturistički. Sve ovo – nanovo i gotovo do u detalj isto, na skoro svakom prometnijem mestu grada – samo iz jednog ključnog razloga: jer je na putovanju važno potvrditi već stvorenu sliku, pa je urbi et orbi razglasiti, postovati, pinovati i tegovati, da bi se dokazalo da je ona do najmanje sitnice neizostavno i neopozivo identična onome što ste već videli, znali, ma šta znali, osetili i bili uvereni da je to baš tako. Ukratko, teško je, gotovo nemoguće, u gradskom jezgru Dubrovnika naći mesto za sanjivu, lenju i nostalgičnu kontemplaciju, za pokušaj uživljavanja u duh tako raskošno posebnog mesta i još raskošnije posebne priče o njegovoj jedinstvenoj prošlosti. Sve dok vam Branka i Karolina ne pokažu gde je klub pomoraca, pa onda slavodobitno na isto mesto odvedete grupu sveže stečenih poznanika i prijatelja. Jer ništa ne zbližava tako kao osećaj da ste sami u brojno nadmoćnoj masi sa tako drugačijim shvatanjem turizma.