Dug prema porodici i državi

Sama Ribnica je mala ravničarska varošica, s jednom jedinom starijom i lepšom ulicom, ali i ogromnom crkvom sa dva kolonadama okrunjena zvonika i čistom rečicom punom riba koja mirno teče skoro kroz sam centar. Šetamo po malo zapuštenom, ali lepom parku načičkanom skulpturama ljudi koji su potekli iz ribničke doline ili u njoj proživeli bar deo života. Naravno, tu je i Trubar, ali i Jakob Galus Petelin, kompozitor, rođen ovde 1550, a umro u Pragu 1591, pa i najznačajniji slovenački filolog 19. veka, franciskanac Stanislav Škrabec. Zbog njega smo i došli u Ribnicu: da vidimo njegovu rodnu kuću koja je odnedavno mali etnografski muzej.

Kucamo na vrata, dozivamo, ali nema odaziva. Na pritisak, vrata se gostoljubivo otvaraju. Unutra nikoga. Velika seoska soba, u uglu zidana pećna kojoj se prozebao i mokar čovek može ispružiti, starinska „crna kuhinja“ sa badžom kroz koju odlazi dim, čista, bela spavaća soba domaćina. Lavor i umivaonik pored nešto manje, opet zidane peći. Najzad nailazi ljubazna domaćica od oko sedamdesetak godina, došla je da založi peći štedro počinje svoju priču. Iz Škrabčeve je porodice, stanuje u susedstvu. Objašnjava da se ova, u 19. veku još bogata kuća, do danas očuvala u svom prvobitnom obliku jer je od rata naovamo tu nekoliko decenija vladalo teško siromaštvo. Vlasnica je bila njena samohrana majka s petoro dece. Svi su radili po komšiluku, ne bi li se prehranili. Kako u tim okolnostima rušiti staro i nadograđivati? Kako menjati nameštaj?

Danas je, naravno, sve drukčije. Kuća je skoro luksuzno popravljena, izolovana od vlage, obnovljeno je pojilo pred njom, kovačnica u susedstvu, ambar u kome se održavaju izložbe i književne večeri. I sve to zahvaljujući Janezu Škrabcu, vlasniku veoma uspešnog i dinamičnog preduzeća za građevinarstvo, mašinogradnju i inženjering, koje je možda više od svega poznato po mecenatstvu. (U to kuću-muzej Stanislava Škrabca ne računamo, to je dug prema sopstvenoj porodici koji poravnava današnji preduzetnik.) Nešto smo znali i ranije, nešto saznajemo danas pričajući s njegovom tetkom. Škrabec u svojoj firmi ima referenta za kulturu. Daje stipendije uspešnim studentima, otkupljuje umetnička dela, pomaže objavljivanje knjiga, organizuje i finansira promocije značajnijih kulturnih projekata, ima čak i atelje u Parizu koji ustupa slikarima radi studijskog boravka. Preduzeće Riko u Sloveniji po dobiti koju ostvaruje spada među nekoliko prvih. Prvo je po prosečnoj zaradi zaposlenih i po delu čiste dobiti što ga odvaja za kulturne i humanitarne projekte.

Slovenija je mala zemlja koja je svoju samostalnost stvarala i izborila pre svega na kulturnom polju, još od 19. veka, ako ne i od Trubara (setimo se i borbe oko „zajedničkih jezgara“ u programima istorije književnosti u jugoslovensko vreme, odakle se razvio savremeni pokret za nezavisnost). U današnjim uslovima, kada je kultura gurnuta na tržište i prepuštena njegovim zakonima – a država se povlači ili zato što nema sredstava, ili zato što i sama prihvata neoliberalna pravila igre – ako nema mecena i mecenatstva, umetnost sa tako malim tržištem je osuđena na brzu propast. Time bi svi dosadašnji napori oko slovenačke samostalnosti bili najdirektnije obesmišljeni, a nacija mirno mogla da podivlja u trci za novcem, u borbi za preživljavanjem (i u kratkotrajnim predasima, u odmoru ispunjenom jeftinom zabavom).

Ljudi kao što je Janez Škrabec za sada ne daju da se to dogodi. Možda će on na taj način steći još veće zasluge nego što ih ima njegov slavni predak, lingvista. Šteta samo što ima tako malo tih uspešnih preduzetnika kojima sopstveni buđelar nije jedina zaista važna stvar u životu.