DW: Zašto ljudi vole da se plaše?

O moj bože, tamo ne smem – ali ne smem ni da ostanem na ovom mestu. Srce mi lupa. Usta su mi suva. Put preda mnom je obavijen gustom maglom. Iz zvučnika se čuju preteći zvukovi. Oprezno stupam u maglu. Odjednom pred mene iskače mutant zažagrenih očiju. Urla na mene, ja urlam zajedno sa njim i bežim.

Jedna devojka pokazuje na mene smejući se, ali onaj ko se poslednji smejao je građevinski radnik obliven krvlju koji joj se prišunjao s leđa i gurnuo je. Smeh joj se pretvorio u vrisak kada je krenuo za njim, vukući za sobom lopatu.

Biznis sa strahom

Pomenuti mutant i građevinski radnik su samo dve od 280 detaljno kostimiranih kreatura koje plaše posetioce zabavnog parka „Muvi park“ u Botropu. Pored njih, postoje i kuće straha u kojima posetioci mogu i dobrovoljno da se suoče sa svojim najvećim strahovima.

Dok čekam u redu da uđem i vidim tu „atrakciju“, većina ljudi oko mene kao da se raduje tome što će u narednim minutima biti isprepadana na smrt. Zašto je to tako? Kako neko može da sam ode na mesto u kojem će doživeti paničan strah?

Igra sa strahom i uzbuđenjem

Odovor psihologa na moje pitanje glasi: želja za strahom. Na prvi pogled zvuči paradoksalno. Ali, u realnosti se s pravom govori o „pomešanim osećanjima“. Trenuci straha se smenjuju sa trenucima opuštenosti. „Nešto nas jako uplaši, ali trenutak kasnije nam je već jasno da nismo u opasnosti“, kaže psiholog Peter Valšburger sa Slobodnog univerziteta u Berlinu i član Nemačkog društva za psihologiju.

To pomešano osećanje je duboko usađeno u čoveka. Strah je dobra za proces preživljavanja jer upozorava na opasnost, a želja za uzbuđenjem i zadovoljenjem strasti obezbeđuje dalje razmnožavanje. Ali, da bi neko kao tinejdžer ili odrastao čovek mogao da oseća želju za strahom, najpre mora da odraste u okruženju koje je bezbedno, u koje ima duboko poverenje. „Dete će biti otvoreno za nova iskustva u meri u kojoj je doživelo poverenje i sigurno okruženje“, kaže Valšburger.

Udri ili beži

Šta se tačno odigrava u mozgu kada se čovek uplaši, ovaj psiholog objašnjava na primeru večernje šetnje šumom. „Već ste malo napeti i onda odjednom ugledate kako nešto gmiže u lišću“, kaže. Struktura koja je u mozgu odgovorna za preradu emocija, šalje signal upozorenja – opasnost, zmija! To bez mnogo razmišljanja dovodi do impulsa udri ili beži.

Kako ćemo tačno reagovati – to je različito od čoveka do čoveka. Veliki mozak neke ljude podstiče da najpre racionalno razmisle. Na drugi pogled, ono što smo smatrali za zmiju može da se ispostavi kao bezazlena grana- strah je otklonjen i javlja se olakšanje. Ali, drugi su alarmirani tako da nisu u staju da reflektuju ništa i jednostavno samo ćele da što pre pobegnu od situacije ili reaguju agresivno.

Način na koji će kraj šetnje ostati memorisan u mozgu već daje tendencije za ponašanje u budućnosti. „Onaj ko je prošao kroz takvu situaciju, jača svoje samopouzdanje i ubuduće će i dalje ići u šetnje šumom. Onaj koje pobegao, ubuduće će ograničavati svoj radijus delovanja i izbegavaće šumu“, objašnjava psiholog.

Horor kao ventil želja

Želja za plašenjem funkcioniše samo kada se čovek i pored užasne situacije oseća sigurno. Na primer, dok gleda film strave i užasa u bioskopu. „Horor nam nudi sigurnu varijantu plašenja kakvo ne želimo ili ne možemo da imamo u realnom životu“, kaže Kristijan Lenc, kulturolog sa Tehničkog univerziteta u Dortmundu. Jer, u bioskopu uvek mogu da se zatvore oči; kod kuće je moguće ugasiti televizor. Nesvesno osećanje sigurnosti pruža zaštitu.

Sada razumem u čemu je privlačnost plašenja. Ali, koncept horor-filma otvara drugo pitanje: zašto ljudi na platnu gledaju brutalna ubistva koja bi u realnosti sigurno osudili? „Ubica u filmu može da izvede akcije koje sami ne možemo – svako je bar jednom pomislio: uh, da samo mogu… – to deluje na gledaoce kao projekciona površina“, objašnjava Lenc.

Pomišljam na jučerašnje veče dok sam vozila automobil. Jedan vozač me je „isekao“ i ne bih garantovala da je u mom uzviku koji je usledio bilo samo pristojnih reči. „Da ste sedeli u kabrioletu i da su svi mogli da Vas čuju, izrazili biste se opreznije“, pretpostavlja Lenc. Horor i posebno filmovi strave i užasa nude ventil za misli i želje koje nisu spojive sa društvenim normama.

Iako sada bolje poznajem želju za plašenjem, neću moći da se s njom sprijateljim. Za Noć veštica ću radije ostati kod kuće.