Džeronimo: Doživotni rat protiv „belih ljudi“

Rođen je u Arizoni na reci Hila, a bio je vođa grupe Bedonkohe iz apačkog plemena Čirikava – pleme Apači se sastojalo od nekoliko kulturno povezanih grupa indijanskih plemena.

Džeronimo je do tridesete godine živeo mirnim načinom života, lovio je divljač i gajio kukuruz i grašak, ali se sve preokrenulo kada su mu meksički vojnici ubili troje dece, ženu i majku.

Od tog trenutka, jedini cilj mu je – osveta.

U trenutku napada na pleme Apači, Džeronimo je bio odsutan, a kada se vratio u logor, shvatio je da je meksička vojska ubila njegove najbliže, što je bio okidač da se pridruži u borbama protiv Meksikanaca u godinama koje su dolazile, pa je njegova mržnja prema njima bila mnogo veća nego prema američkoj vojsci.

Zbog toga su bili česti pljačkaški pohodi koje je organizovao, ali i krvne osvete, neselektivna ubijanja Meksikanaca koji bi mu se našli na putu, zasede gde nije razmišljao o svom narodu i ishodu već samo o osveti, surovi masakri…

Nikada sebe nije smatrao poglavicom, već vrstom vođe koga ljudi dobrovoljno prate i poštuju.

Od 1858. godine je ratovao protiv belaca – američka i meksička vojska organizovale su česte potere koje su bile dugi niz godina bezuspešne.

Gotovo trideset godina je bio u bekstvu i ratu sa „belim ljudima“, a jedan od njegovih najpoznatijih podviga je bio u pećini na jugozapadu Novog Meksika.

Dok se sa svojim ratnicima skrivao u pećini, vojnici su ih danima čekali na samom ulazu, a ni do dan-danas nije otkriven put kojim je Džeronimo sa svojim ljudima izašao iz iste i uspeo da pobegne.

Njegova grupa je bila jedna od poslednjih predstavnika nezavinsih indijanskih ratnika koji su pružali najveći otpor američkoj okupaciji i njihovim vlastima.

Bili smo nesmotreni u toku svog života. Osećali smo da je ruka svakog čoveka protiv nas. Ako bismo se vratili u rezervat, bili bismo zatvoreni i ubijeni. Ako bismo ostali u Meksiku, nastavili bi da šalju vojnike da se bore protiv nas. Zato nismo marili za druge i nismo tražili usluge, milostinju.

Pleme koje je predvodio, Apači, bili su u strahu od natprirodnih moći Džeronima za koje su verovali da je mogao da iskoristi za dobro ili zlo, a o njemu je kružio mit da ga metak ne može ubiti.

Verovalo se da je mogao da postane svestan udaljenih događaja koji su se dešavali u trenutku razmišljanja ili da previdi one koji će se tek u budućnosti desiti.

Poštovan je od strane ljudi iz plemena zbog toga što su smatrali da na dobar način vodi svoj narod, ali nije bio voljen – u njima je više budio strahopoštovanje nego obožavanje.

Iako je bio gotovo nepismen, uz pomoć S. M. Bareta, ostavio je iza sebe knjigu pod nazivom „Džeronimova životna priča“ koja se bavi problemima „crvenih ljudi“.

Ova knjiga je nastala kada je Džeronimo bio zarobljenik u Oklahomi, 1905. godine.

Tokom života je stekao titulu „najgoreg Indijanca koji je ikada živeo“ koju su mu Amerikanci dodelili, a jedan je od najpoznatijih domorodaca tog vremena koji je godinama bežao od brojnih vojnih trupa.