Džim Morison – rok pevač koji je želeo da bude pesnik

Morisonu su oni u ranom detinjstvu bili uzor, ali on nije nastavio njihovim vojničkim stopama. Zbog prirode očevog posla stalno su se selili, pa je Morison menjao mnogo škola.

Isprva miran i disciplinovan dečak u adolescentskom dobu počeo je da se menja. Sve češće je konzumirao alkohol, postao je drčan i odbijao je autoritet profesora. Iako su prepoznali njegovu inteligenciju, nedisciplinovano ponašanje kvarilo je utisak.

Promenio je nekoliko fakulteta da bi se na kraju zadržao na studijama filma na Univerzitetu Kalifornija.

Na fakultetu je upoznao Reja Manzareka, sa kojim je zapravo osnovao poznate „Dorse“. U bend su ubrzo primljeni bubnjar Džon Densmor i gitarista Robi Kriger. Tako 1965. godine nastaje čuveni američki bend.

Ime benda potiče od naziva knjige Oldusa Hakslija „Vrata percepcije“, u kojoj autor opisuje svoje iskustvo korišćenja LSD-a koje mu služi da sagleda stvarnost u drugačijem svetlu.

Morison je jednom prokomentarisao da „postoje poznate i nepoznate stvari, a između njih su vrata“.

Morisona je privlačila kultura Indijanaca, pa su se u tekstovima njegovih pesama često pominjale pustinje, jezera, gušteri, zmije. Poznato je da je nosio nadimak „kralj guštera“.

Morison i Kriger napisali su neke od najvećih hitova grupe, a tekstovi su obrađivali teme seksa, misticizma, ludila, incesta, smrti.

Zvuk ove grupe takođe je bio novina, a poseban šmek davao je Morisonov dubok bariton i činjenica da Dorsi nisu imali bas gitaristu, već su taj efekat uspeli da postignu uz pomoć klavijatura.

Studije filma koje su pohađali Morison i Manzarek, poslužiće bendu za snimanje spota za pesmu „Break On Though“ 1967. godine. Iako vrlo jednostavan, spot je bio dobro kadriran i urađen. Treba uzeti u obzir da su u ovo vreme video spotovi bili u začetku, tako da su Dorsi bili inovativni i u tom pogledu.

Od bluz-roka kojim je obojen njihov prvi album „The Doors“, grupa menja pravac i zastupa nešto tvrđi zvuk zasnovan na Morisonovim metafizićkim vizijama. Usledili su albumi „Strange Days“, „Waiting For The Sun“, „The Soft Parade“.

Dorsi su u to vreme izuzetno popularni u SAD, pogotovo nakon potpisivanja ugovora sa izdavačkom kućom „Elektra Records“. Mladi su saosećali sa njihovim revolucionarnim tekstovima i prkosnim buntom.

Pesme „The End“, „People are Strange“, „Light My Fire“, „Riders On The Storm“, „When The Music’s Over“, postale su gotovo antologijske.

Ogromna poularnost sve više je smetala Morisonu. Nerviralo ga je što ga obožavatelji posmatraju kao seks simbol dok je on za sebe mislio da je pesnik (sebe je nazivao „Remboom u kožnoj jakni“). Smatrao je da su njihove namere plitke i da ne razumeju dubinu njegovih tekstova.

Može se reći da je bio alkoholičar jer je češće bio pijan nego trezan. Pored LSD-ja, počeo je da koristi i kokain.

Sve je kulminiralo na koncertu u Majamiju 1. marta 1969. godine. Morison je kasnio na scenu, bend ga je pokrivao na nezadovoljstvo publike. Kada se konačno pojavio, bio je jako pijan i ubrzo je počeo da vređa publiku nazivajući ih pogrdnim imenima.

Košuljom je mahao ispred svojih prepona, ali šok publike prevaziđen je kada je započela dobra svirka.

Mediji su koliko to veče uputili strašne osude na nemoralna dešavanja te večeri. I dan danas se smatra da je sve preuveličano jer su mediji pisali kako je Morison bio nasilan, da je  opasnost jer je mlade podstrekivao na pobunu, ali i da je vršio nedozvoljene seksualne radnje samozadovoljavajući se na sceni.

Kasnije će klavijaturista Dorsa, Rej Manzarek u svojoj biografiji tvrditi da Morison te večeri na sceni nije pokazao svoj polni organ.

Istina ili ne, ova dešavanja na noge su podigli javnost Floride, pa je 5. marta uhapšen, a narednih osamnaest meseci sudio se sa vlastima da bi na kraju bio osuđen za otvorenu vulgarnost i nepristojno izlaganje.

Ovaj period bio je težak za bend. Nastupom u Majamiju trebalo je da započne njihova turneja, ali ona je naprasno otkazana. U medijima su trpeli linč, a radio stanice nisu puštale njihove pesme.

Težak period, bend je pretočio u prema mišljenju mnogih, njihov najbolji album, a svakako poslednji album sa Morisonom. „LA Women“ izašao je neposredno pred Morisonovu presudu.

Morison je odlučio da napusti grupu i u martu 1970. godine preselio se u Pariz u želji da napravi pauzu i posveti se pisanju.

Nađen je mrtav, u kadi, 3. jula 1971. godine. Tada je imao 27 godina. Prema izveštaju, uzrok smrti je otkazivanje srca, po drugim tvrdnjama predozirao se heroinom. I dan danas, Morisonova smrt obavijena je mističnošću, pa nisu retke tvrdnje obožavalaca da je Morison zapravo živ i da je lažirao svoju smrt.

Sahranjen je na pariškom groblju „Per Lašez“. Isprva, ljudi su stalno skrnavili njegov grob i spomenik, ispisivali su ga raznim grafitima i ostavljali drogu i đubre.

Danas, grob Džima Morisona je pored Ajfelovog tornja i Notr Dama, nezaobilazna turistička atrakcija. Natpis na grobu kratko i sažeto opisuje Morisona i njegov život.

On je do kraja ostao „veran svome duhu“.