Edi Marković – devojka koja preplivava svet

Razdaljine koje je do sada ukupno preplivala u otvorenom moru mogle bi da se uporede sa time kao da je preplivala Atlantski okean.

Domaća, odnosno regionalna javnost čula je za nju pre nešto više od mesec dana kada je u Jadranskom moru isplivala deonicu od 54 kilometra, od Splita do Visa, za šta joj je trebalo 18 sati i 47 minuta.

Američkoj i svetskoj javnosti poznata je odranije pošto su deonice koje je preplivala u otvorenim morima, u kojoj je lome i jake struje, zalogaj koji ne pokušavaju da progutaju ne samo duplo stariji i iskusniji plivači, već i evropski i svetski šampioni.

Prošle godine je preplivala blizu 46 kilometara oko ostrva Menhetn, kao i oko ostrva Koronado u Kaliforniji. Rutina joj je bilo preplivavanje kanala Santa Barbare (19,6 kilometara), što je uradila kako bi skupila donaciju za gladne.

Deonicu od preko 40 kilometara preplivavala je i u otvorenom moru kod Havaja (Tihi okean), Katalina kanala (Kalifornija), dok su joj poduhvati od preko 30 kilometara postali rutina (o svim destinacijama možete se informisati na sajtu Svetske plivačke federacije).

Ali, to nije sve, pošto Edi Marković nije samo sportski već intelektualni talenat. Osim što je zbog natprosečne inteligencije članica Mense, posle samo jedne godine provedene u srednjoj školi upisala je koledž u Los Anđelesu, gde studira grčku filozofiju, a pri tome je čak morala da odbije ponude najvećih američkih univerziteta. Iako još uvek u svojoj biografiji ne navodi da govori jezike regiona bivše Jugoslavije, razgovor sa njom je obavljen na srpskom.

* Šta vas je motivisalo da preplivate deonicu od 54 kilometra od Splita do Visa u Jadranskom moru?

– Imala sam dve godine kada sam prvi put posetila ostrvo Brač, odakle je potekao deo moje porodice. Već tada sam bila mala plivačica koja je obožavala vodu. Dve godine kasnije, sedeći sa mamom na terasi koja gleda na Jadransko more i Split, saopštila sam joj da svakako mogu da preplivam Brački kanal bez problema, što je, logično, tada izazvalo smeh. To je bio dan kada sam od mame po prvi put čula priču o jednom od najvećih maratonskih plivača svih vremena, Veljku Rogošiću (prvi i do Edi jedini plivač koji je preplivao od Visa do Splita – prim. aut.). Pričala mi je o njegovim plivačkim avanturama po Dalmatinskom arhipelagu. Te su mi priče ubacile buvu. Počela da proučavam detalje Veljkovog plivačkog života. Članak u novinama is 1974. godine o njegovom preplivavanju od Visa do Splita mi je privukao posebnu pažnju. Niko od tada to nije ponovo pokušao. Tada sam odlučila da ću to biti ja i da ću to preplivati na Veljkov rođendan. Moj se san ostvario 21. jula ove godine, zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima – priča Edi za Danas.

* Da li je bilo straha tokom plivanja zbog vetra i talasa?

– Iskreno rečeno, vetar i talasi su moj najmanji problem, naprotiv, ja uživam u toj vrsti izazova. Ono u čemu baš ne uživam jeste ideja da ću morati da plivam iz dana, kroz celu noć pa ponovo u dan. Noćno plivanje donosi visoki stepen misterije i čarolije. Ništa se ne može uporediti sa plivanjem po otvorenom moru u pola noći kada ne možete ni obris sopstvene ruke raspoznati. Zastrašujuće, ali u isto vreme neverovatno egzaltirajuće.

* Šta su najveći problemi sa kojima ste se suočavali tokom plivanja?

– Moje preplivavanje je počelo oko 18:30 časova. Noć se spustila oko 20:30. Bilo mi je potrebno oko četiri sata da preplivam Brački kanal i da stignem to Splitskih Vrata. Tokom tih prvih nekoliko sati, zbog turbulentnog mora, potrošila sam više energije nego što sam planirala za tu deonicu. Oko 5:30 ujutro imala sam osećaj da plivam u mestu i da se voda oko mene pomera po nekakvom cirkularnom šablonu. Moj tim je pokušao da me uveri da je sve ok i da je progres adekvatan. Poverovala sam im verujući da je moja orijentacija poremećena iz razloga slabe vidljivosti. U tom trenutku nije bilo ni meseca ni sunca tako da nisam mogla da razaznam ostrva ni s jedne strane. Ubrzo, po izlasku sunca, surova istina mi je saopštena po prvi put. Bila sam u pravu. Za poslednjih tri sata progres je bio gotovo nepostojeći zbog veoma jakih cirkularnih struja. Vest mi je, na trenutak, ubila moral i surovo testirala volju. Za mene je ideja o plivanju u mestu toliko dugo bila razarajuća. Inače sam dala mom timu instrukcije da mi ne saopštavaju ružne vesti sve dok to nije apsolutno neophodno ili dok ja ne insistiram.

* Da li ste možda u nekom momentu razmišljali da odustanete?

– Ne, ni u jednom trenutku. Za mene važi pravilo: „I didn’t start to quit!“ (ne započinjem ako ću da odustanem).

* Već sa 15 godina ste primljeni na na koledž. Šta je presudilo da upišete studije grčke filozofije?

– Zapravo, ja sam primljena na univerzitet sa 14 godina. Trenutno sam na trećoj godini filozofije sa podstudijama klasične grčko-rimske istorije. Od trenutka kada sam se, iz radoznalosti u trinaestoj godini, upisala na čas filozofije na lokalnom koledžu, znala sam da ću se time baviti. Zašto antička filozofija? Da bih mogla da ustanovim svoj filozofski identitet moram se „čuvati“ moderne filozofije koja mi sve više liči na konfuzne pokušaje da se odgovori na pitanja kojima su se antički filozofi veoma uspešno bavili.

* Kakvi su vam dalji planovi po završetku koledža, da li ćete se baviti naučnim radom?

– Da, čim dobijem Bakalaureat diplomu nastavljam prema magistraturi a potom ka doktoratu. Akademski rad sa ciljem da pomogne, pojasni, oslobodi, inspiriše, meni zvuči veoma uzbudljivo.

* Da li planirate novi poduhvat poput plivanja ove deonice od Splita do Visa i da li možete da nam otkrijete kakav će biti?

– Pre neki dan sam preplivala 34 kilometra, za šta mi je trebalo 11 sati, od ostrva Santa Katalina do Kalifornijske obale. Imam još nekoliko ideja u glavi, ali nažalost vam o tome ne mogu pričati. Volim da to bude iznenađenje. Do tada postoje samo ideje koje su ništa više nego početna tačka.

* Da li ste razmišljali da možda učestvujete na Olimpijskim igrama s obzirom na to da ste fizički sigurno spremni i za takav poduhvat?

– Ja sam ultramaratonski plivač u otvorenoj vodi. Najduže plivanje na Olimpijskim igrama je deset kilometara. U mom životu to je dnevno treniranje. Pored toga cela stvar deluje veoma agresivno, kao da se plivači fizički bore za poziciju. Ja nisam agresivan tip. Preferiram beskrajnu samoću ultramaratona u vodi i slobodu koju ona nudi.