Egipat: Dvanaest kapija na putu za večnost

Mračilo se i nije bilo nimalo toplo, a vazduh je mirisao na mokru krpu – miris vlažne prašine i peska, tako karakterističan za Kairo.

Uz mene je bio Ali, predstavnik lokalne agencije, mladić ne baš ohrabrujuće inteligencije, koji je mislio da ga ogovaramo kad god bi tokom razgovora sa gostima izgovorili reč „ali“.

Žgoljave građe, bio bi možda i lepuškast da nije nosio teške cvikere.

Kada se grupa okupila, Ali je požurio da dovede autobus.

Nije ga bilo neprijatno dugo, a kada se vratio, izbezumljenim glasom saopštio mi je: „You know, Nesa, our bus disappeared!“

U svakoj drugoj zemlji ova novost bila bi neverovatna, ali u Egiptu, kolevci nerešenih zagonetki još od doba Sfinge i piramida, sasvim je dopustivo i realno da nestane jedan turistički autobus.

Vest je bila jako zabavna pa sam je nasmejano preneo gostima uz komentar: „Dobro došli u Egipat, zemlju gde je sve moguće.“

Za grupu je organizovano nekoliko kombija i odmah su imali tu sreću da se izbliza upoznaju sa kairskim saobraćajem, a sudbina autobusa do dana današnjeg meni je (verovatno i dobrom Aliju) ostala nepoznata.

Uprkos godinama provedenim na egipatskom pesku, nisam se jako približio istini ili barem zadovoljavajućem objašnjenju mnogih nepoznanica.

Tražeći odgovore, otvarao sam sve više pitanja i bio prinuđen da stvaram sopstvena objašnjenja, jer postojeći odgovori ne zadovoljavaju čak ni prosečan um.

Dobar primer je egipatska sahrana, tradicija stara više od 4.000 godina.

U drevno vreme postojalo je nekoliko nivoa „pogrebne usluge“.

Siromašniji su imali veoma jednostavan obred, njihova tela bila su zakopavana u plitke jame iskopane u pustinjskom pesku i potpuno prirodno se sušila pod vrelim suncem – „mumificirala“.

Ali postojala je i „kraljevska sahrana“.

Znamo da su Egipćani od diorita, opsidijana i bronze, kasnije od gvožđa, pravili hirurške instrumente kojima moderni neverovatno liče, ali nije jasno kako su potpuno vladali znanjem o rasporedu i fiziološkim funkcijama velike većine organa u ljudskom telu.

Najverovatnije su vršili detaljna seciranja i obdukcije kao i operacije otvaranja još živih tela robova ili kažnjenika.

Od vremena Haruna al Rašida nije bilo te prakse sve do Leonarda i Mikelanđela.

Oni su početkom XVI veka, u tajnosti i tišini opatija, secirali bezimene leševe želeći da shvate tajne ljudskog tela, da bi što uspešnije predstavili žilavu muskulaturu figura na svojim besmrtnim delima.

Kazna bi bila žestoka da su otkriveni, tada je to bio smrtni greh, a barem 3.500 godina pre njih hirurški zahvati tokom „Kraljevske sahrane“, preciznost i pažnja sa kojom su izvođeni, bili su neverovatni.

Bio je to početak puta u Večni život…

Možda se i nestali autobus sa početka priče zaputio u večnost, kroz 12 kapija noći?

Nadam se da ih je uspešno prošao.

Mladi Ali bi sigurno bio srećan zbog toga.