Egipat: Odneće vetar ili Nil

Čini mi se da bi odgovor na ovo pitanje rešio i ostale, do sada nerazjašnjene zagonetke.

Jedno je sigurno, nekada su Egipćani živeli kroz svog kralja. Za njega se postojalo i umiralo, njegova volja bila je zakon. Narod se delio po zanimanjima, na ratare, zanatlije, vojnike i malobrojne pisare i sveštenstvo. To dosta podseća na organizaciju u svetu mrava ili još bolje, termita. Na kraju krajeva i oni grade neverovatna zdanja za svoju veličinu. Tek će Grci, vekovima kasnije, saopštiti postojanje ličnog i uvesti „ego“ u ljudski um. U dolini Nila se živelo za „Boga koji hoda zemljom“ – faraona. Uzdižući „stepenice ka Suncu – Ra“, graditelji su svakako smatrali da jedan deo svoje duše uspinju ka vrhovnom božanstvu. Čini se da je bilo potpuno nebitno koliko će posao trajati, jedino važno bilo je delo. Kao i danas…

„Ali danas se piramide ne grade“ kažete. Šta je onda Asuanska Velika brana, šta je Hurgada? Veštačko brdo faraonskih razmera koje je zauzdalo Nil i grad iznikao iz pustinje koji je u proteklih dvadeset godina „porastao“ za četrdeset kilometara betona, asfalta, stakla i drveta, ugrađenih u 180 hotelskih kompleksa? Siguran sam da bi se drevni kraljevi Egipta ponosili današnjim podanicima. Pitanje je kako bi gledali na golišave Ruskinje…

Vraćam misao na ulice grada, siguran da će mi ubrzo ponovo pobeći ka visoravni Giza, gde se uzdiže najmoćniji hramovni kompleks ikada izgrađen na svetu.

Kairo je impresivan noću, kada mrak prekrije svu prašinu i otrcane fasade, a jarka svetla prošaraju centar. Izgleda moćno, kao afrički Menhetn. Postoji brod „Blue Nile“ koji je usidren na Zamaleku, oblasti na ostrvu Gezira gde žive bogati. Sa njegove otvorene palube pogled na centralni Kairo je spektakularan, sa tog mesta je lako shvatiti zašto je Kairo jedan od pet najmoćnijih gradova sveta. Živi bend, ponekad DJ, sjajni kokteli, pivo ili Johny black, raskošne žene bez marama i galabeja, moderni muškarci, kelneri profi vaćaroši kao u Barseloni, opuštena atmosfera i tek prigušeni treptaj uvek prisutnih sirena i saobraćajne buke, ispunjavaju gosta neopisivim ushićenjem, dozom čistog zadovoljstva kao retko gde na svetu.

Nije se desilo jednom da smo „zatvorili“ Kairo. Od bara do bara, prijatelja do prijatelja, obično poslednje piće za taj dan ispijajući u unutrašnjoj bašti Nil Hiltona, vraćali bi se u rano jutro crno-belim taksijem praznim ulicama grada, kojim u to doba noći gospodare đubretari. Na svakih stotinak metara puta, rasla bi ozbiljno visoka piramida đubreta. Preko dvadeset miliona ljudi iza sebe ostavlja neverovatno mnogo otpadaka. To je narod koji još uvek sledi filozofiju: „odneće vetar ili Nil“. Kada bismo ujutru, bodri i obrijani, poveli grupu u razgledanje, ulice bi bile pristojno čiste, koliko to pustinjski vetar dozvoljava. Svake noći, do u cik zore, vredni higijeničari grada rutinski profesionalno odrade svoj posao. Bez obzira koliko on trajao, važno je da se završi. Siguran sam da su to uradili i noćas.

Odlomak iz knjige „Bukirano“, u izdanju Lagune