Egipat: Siva oaza i bela pustinja

Postavlja se pitanje zašto bi putnik činio toliki napor i šta se toliko važno tamo nalazi?

To pitanje je kopkalo i nas, te smo se pustinjskim putem koji prolazi kroz nekoliko palmama zaštićenih oaza, uputili prema libijskoj granici, jer Siva se nalazi samo 50-ak kilometara udaljena od nje.

Pošto je put veoma dug i naporan, a asfaltni drum zapušten, jer poslednju njegovu rekonstrukciju je vršila Romelova vojska, moralo se negde prespavati.

Predlog naših domaćina bio je da napravimo kamp u Beloj pustinji, u blizini oaze Farafra.

Ovaj deo egipatske Zapadne pustinje poznat je po belim i kremkastim prirodnim statuama od krečnjačke krede koje je vekovima vajao vetar uz pomoć uskovitlanog peska.

Nesvakidašnji prizori ostavljaju pridošlicu u neverici kakav umetnički izraz i tehniku pustinjski vetar poseduje.

Ovo područje je proglašeno Nacionalnim parkom Egipta i prostire se na oko 45 kvadratnih kilometara.

Kada posle mnogo sati provedenih na putu kroz jednolični pustinjski pejsaž putnik odjednom ugleda ustalasano more zelenih palminih grana i usred njega jezero, spremno veruje u drevni zapis koji kaže da je Siva „oaza sa milion palmi“.

Ovu depresiju, koja se nalazi 19 metara ispod nivoa mora, naseljava dvadesetak hiljade stanovnika pretežno berberskog porekla, koje bije glas da imaju veoma malo ženskog življa, pa se moraju snalaziti.

Verovatno te priče imaju svoju praktičnu osnovu u velikoj izolovanosti područja, ali mi nismo došli ovde da bi proučavali taj fenomen.

Nas je zanimalo da li je išta ostalo od antičkog naselja i hramovnog kompleksa, jer poznato je da se u Sivi od 700. godine pre nove ere nalazilo proročište posvećeno bogu Amonu, afrički pandan Delfa po slavi, moći i uticaju i da je Aleksandar Veliki odmah po trijumfalnom ulasku u Egipat 332. godine pre nove ere glavninu vojske poslao u bogatu prestonicu Memfis, da bi na čelu malog odreda lične garde pohitao kroz pustinju na zapad, ka Amoniumu, kako se Siva tada zvala.

Mladi kralj je od sveštenika proročišta konačno dobio potvrdni odgovor, da on jeste božanski sin, naslednik „bogova koji su hodali zemljom“ i upravo tu, u svetinji nad svetinjama Amonovog hrama u Sivi, proglašen je za faraona i krunisan dvostrukom krunom Egipta.

Nažalost, od tako važnog mesta za ukupnu svetsku istoriju nije opstalo gotovo ništa.

Nekoliko šturih zapisa u kamenu, par teško raspoznatljivih faraonskih figura, kostur hrama i prostorije krunisanja…

Sve ostalo je oglodao zub vremena.

Nadali smo se bar oltarskom kamenu, komadu vratnica ili arhitrava, sceni Aleksandrovog krunisanja, ali ništa od toga.

Siva, danas poznata po kvalitetnom maslinovom ulju i slatkim urmama koje se mogu kupiti u naselju Šaali, ostacima starog grada od blata koje je uništio trodnevni pljusak 1926. godine i mističnoj planini mrtvih, gde su stanovnici oaze sahranjivali svoje umrle od davnina, ipak za mnoge maštare i zaljubljenike u Egipat ostaje mitsko mesto, gde je zemlja faraona Aleksandru „pala u naručje“…