Estonija (2): Utočište za čitanje, Farehajt 451

U Bredberijevoj knjizi iz 1953. godine, opisano je društvo u kojem država, iz straha od slobodne misli, spaljuje knjige. Danas, za tim nema potrebe, budući da rijaliti programi, turbo-folk, konzumerizam i selfi kultura pokazuju jednaku razarajuću moć.

Tokom umetničke rezidencije u estonskom muzeju štampe i papira, Tajpa (Typa), u Aparatu, džentrifikovanoj fabrici iz sovjetskog doba, otkrila sam Farehnajt 451° (Fahreinheit 451 °) – antikvarnu knjižaru koja čuva zaboravljene klasike, nudi utočište za čitanje ili razgovor.

Knjižara-atikvarnica, nazvana po Bredberijevom romanu, inače integralni deo koncepta Muzeja štampe i papira, nedavno je, obeležila 100-godišnjicu rođenja autora romana koji, uz Orvelovu 1984, najčešće apostrofiraju kao distopijski.

Ova tzv. nezavisna, mala knjižara, započela je svoju misiju „spasavanja“ knjiga, kulture čitanja i „očuvanja ljudskih duša“ pre nekoliko godina. Ulogu vatrogasca Montaga iz Bredberijevog romana u knjižari ima nekolicina zaposlenih, kao i volonteri, iz raznih delova sveta.

U knjižari je najviše knjiga na estonskom jeziku, ali i Šekpir ili Turgenjev na ruskom, Bredberijev Farenhajt 451 u prevodu na desetak stranih jezika, Džojs na engleskom… Deo knjiga u Farenhajt 451° dospe iz Tajpa muzeja, deo im donose građani. One koje se procene kao vredne (neke od njih su izuzetno retke i skupe), prodaju po simboličnim cenama. Ostatak šalju na reciklažu, a od korica knjiga sa tvrdim povezom, budući da nisu pogodne za reciklažu, u Tajpi izrađuju kutije, planere, sveske kojima, daju „drugi život“.

Povodom 100. rođendana Reja Bredberija, knjižara je načinila svojevrsni omaž kultnoj knjizi. Izloženo je 100 unikatnih primeraka romana, specijalno odštampanih za ovu priliku. Knjige koje su još u pretprodaji našle svoje kupce, povezane su u korice odbačenih antikvarnih knjiga, na koje je, uz pomoć starih štamparskih presa, utisnut naslov Farenhajt 451°. Ovo neobično, kolekcionarsko izdanje, pored sećanja na Bredberija, sačuvalo je i sećanje na autore čije su korice knjiga poslužile kao vizuelni predložak.

Godinu dana nakon Bredberijeve kultne knjige, objavljena je Andrićeva Prokleta avlija. Iako je reč o drugačijoj temi smeštenoj u drugačiji istorijski i kulturološki kontekst, te o različitom tipu romana, i u njemu motiv knjige ima značajno mesto. Andrićev pritagonista, Ćamil, zbog svoje posvećenosti čitanju strada. Jer, pored Ćamila uvek postoji i neko poput Valije: „tvrd i revnostan činovnik, tupoglav i bolesno nepoverljiv čovek“ – koji mrzi knjige.

„Sam sebi nije umeo da objasni zašto knjige, naročito strane knjige i u ovolikom broju, izazivaju u njemu takvu mržnju i takav gnev. Ali, mržnja i gnev nisu ni tražili objašnjenja, nego su se uzajamno podsticali i uzajamno rasli….“ pripovedao je i Andrić arhetipsku priču o iskonskoj potrebi za pripovedanjem i čitanjem i isto tako snažnom, i uvek prisutnom – strahu od duhovnosti i slobode misli.