Etna (2): Suveniri od presovane lave

Fantazmatično deluje zeleni, tek iznikli, žbunovi sa ljubičastim cvetovima.

Iza krivine je kamen sa uklesanim imenom nekog ko nije uspeo da se spase.

„Od lave se ne gine, ona teče sporo! Umire se od visoke temperature, od kamenja i od gasova naročito! Erupcija je u stanju da stenu tešku nekoliko tona – izbaci na daljinu od tri kilometra! A gasovi kad pokuljaju iz kratera – spasa nema!“, staloženo govori sinjor Salvatore.

Popeli smo se na prvi nivo, oko 2.000 metara.

Ne osećam ništa, nema uzbuđenja, samo je radoznalost prisutna, a ovo što vidim izgleda kao površinski kop nekog rudnika.

Ispred nas je tek napravljen restoran – prethodni, isti takav, je eksplodirao.

Tu su dizalice, bageri i ljudi odeveni u žute „skafandere“.

Šta rade, pitam.

Prave žičaru koju je erupcija uništila ove zime.

Na istom mestu istu onakvu (jel’ to nepopravljivi sicilijanski optimizam ili ekstremna smelost!) Ali, Etna se još puši, kažem.

Nek se puši, mi idemo dalje. Sneg u januaru, pa to je ‘zlato’, jer su ovo idealni tereni za skijanje!!!

Ubeđena da je ovo Etna koju sam oduvek želela da vidim – osećam razočaranje.

Zakratko jer ubrzo začuh energičan glas vremešnog sinjora:

„Svi uzmete jakne i cipele! Dobićete i formular u kome piše da sami snosite rizik ukoliko vam se nešto desi… ime, prezime i potpis. Andjamo, čekaju nas džipovi. Ko neće može nas sačekati ovde, u restoranu.“

A u restoranu posao „cveta“.

Prodaju se brošure i razglednice po hronološkom redu erupcija (1950, 1970, 1979) na majušnoj staklenoj tezgi poređani su suveniri od presovane lave: krstići, piksle, mala srca, čak i slončići.

Sve to turisti kupuju nemilice – Nemci prednjače!

Na velikom ekranu televizora vrti se traka pobesnelog vulkana, (takođe hronološki) prikazuju lavu, sela, narod, eksploziju.

Nije čudo što neki odustaju od daljeg penjanja – uz toplu italijansku picu i kafe-espreso – videli su sve!

„Još uvek možete odustati! Ovaj izlet je samo za najhrabrije“, ozbiljnim i oštrim glasom obratio nam se vodič.

Grupa se uskomeša i umanji za četvoro.

U dubokim cipelama (dva broja veće) i ušuškani u zimske fatirane jakne sa kapuljačom i mnoštvom džepova krećemo se nespretno do visokih terenskih vozila sa ogromnim točkovima.

Čim se zatvoriše klizeća vrata krenusmo jedva vidljivom utabanom stazom prema – nebu!

Zaustavljamo se usred uskovitlane prašne zavese – tačka od koje se dalje ne može…

Ispred je zaravan. Izlazim; dočekuje me ledeni vazduh, tek postavljena ogradica od kanapa, i sablasni džip u divljem okruženju.