Etna (2): Tajanstvena, zloslutna, uzvišena

“Od lave se ne gine, ona teče sporo! Umire se od visoke temerature, od kamenja i od gasova naročito! Erupcija je u stanju da stenu tešku nekoliko tona – izbaci na daljinu od tri kilometra! A gasovi kad pokuljaju iz kratera – spasa nema!”, staloženo govori sinjor Salvatore.

Popeli smo se na prvi nivo, oko 2.000 metara. Nema uzbuđenja, samo je radoznalost prisutna, a ovo što vidim izgleda kao površinski kop nekog rudnika.

Pred nama je tek napravljen restoran, prethodni  je eksplodirao. Tu su dizalice, bageri, radnici. Šta rade, pitam. Prave žičaru – erupcija uništila staru. Na istom mestu, istu onakvu. Ali, Etna se još puši! Neka, mi idemo dalje.

Sneg u januaru, pa to je ‘zlato’ – ovo su idealni tereni za skijanje!

Ubrzo začuh energičan glas našeg Džona: “Svi uzmete jakne, cipele i formular u kome piše da sami snosite rizik ukoliko vam se nešto desi. Andjamo! Ko neće – ima restoran. U restoranu posao “cveta”…

Prodaju se brošure i razglednice po hronološkom redu erupcija, (1950, ’70, ’79) na majušnoj staklenoj tezgi poređani suveniri od presovane lave: krstići, piksle, čak, slončići. Turisti kupuju nemilice (Nemci prednjače!)

Na ekranu TV-a traka pobesnelog vulkana. Mnogi odustaju od penjanja, uz espreso – videće sve! U dubokim cipelama i zimskim jaknama terenskim vozilom krenusmo stazom prema–nebu!

Izlazimo u uskovitlanu prašinu. Dočeka me ledeni vazduh i ‘ograda’ od kanapa. Džip ostaje. Vetar nas zasu prašinom. Iz razjapljenih kratera izlazi gust žuti dim (pre il’ posle gneva?).

Znači, ovo, je Etna! Tajanstvena, zloslutna, i uzvišena (da je u Aziji, bila bi sveta). Osećaj divljenja meša se s drhtavicom od surovog severca što raskopčava jaknu i sprečava korak. A korak – armstrongovski, kao na tlu Meseca.

Kao mravlja kolona jedan za drugim idemo uskom šiljatom ivicom između dva grotla i ambisom između. Na sve strane kulja dim. Pepeo peče oči, uvlači se u nos, usta.

Stiskam zube i grickam. Grickam ETNU, i grickaću je danima. Sunce je bakarno od gasova iz rupa u provaliji. Mi, svi isti! Sitni, bezlični prema otrovnoj silesiji koja svakog časa može da grune, kuljne…i kraj!

Opet nalećem na debeli kanap. Ni makac dalje! Zraci ‘polutku’ obasjaše do dna: sa žuto-crveno-zelenom bojom, učini se jezivo-lepa!

“Drži konopac!”, čujem glas.

Pomodrelom rukom stežem debelu nit koju vetrina uvrće. Pređoh iza kanapa, ispod cokula izlazi tek rođeni oblak.

U džep stavljam hrapav kamenčić. Kolona prelazi na ivicu svežeg grotla. Vetar jak, dreši vrpcu oko mog vrata, zanosi me i skrećem ka masivu rumenom od vruće magme.

“Nazad!”, urla glas.

U beskraju sivila, dve bele tačke – naši džipovi. Treba večnost do njih. Na drvenoj dasci piše:“Tore de filozofo”( priča o filozofu iz Agriđenta koji je ušao u mali ugašeni krater. Erupcija je izbacila samo njegove sandale.)

Vraćamo se, kad sunce zađe za vrh – sve postade surovo, mračno i hladno. Ulazimo u džip. Sunce postade lopta boje rđe.

“Ko će da snimi zalazak?“

Odgovori muk. Potom zagrmi zvuk motora.

Ispred restorana žurno skidamo cokule i jakne. Tražim kamenčić u džepu. Nađoh samo rupu. Nema ga, kažem Džonu.

“Njente nuovo!“, odgovori.

Umesto kamenog suvenira ponesoh Etnu u srcu. Zauvek.