Etna (3): Tajanstvena, zloslutna, uzvišena

Dakle, ovo, je Etna! Tajanstvena, zloslutna, i iznad svega – uzvišena. (da je u Aziji bila bi sveta!). Osećanje majušnosti, strepnje i divljenja izmešano je sa drhtavicom od surovog severca što raskopčava jaknu, naduvava kapuljaču i sprečava korak, a korak je astronautski, Amstrogovski-lebdeći, baš kao da sam na Mesečevom tlu.

Ispred mene je kolona saputnika (kao mravlja), jedan iza drugog uputila se uskom špicastom ivicom između dva grotla sa ambisom između. Sa svih strana izlazi dim. Sa peskom i pepelom peče oči, uvlači se u kosu, nos, otvorena usta ( samo tako mogu da dišem) puna su sumporne pare. Stiskam zube i grickam, GRICKAM ETNU (grickaću je sve vreme i kasnije, danima…)

I sunce je druge boje – bakarno od gasova i pobesnelih rupa, baca senku po kosi provalije, a po špicastom rubu kratera sa suprotne strane odslikava majušne izdužene senke naših tela. Ne razaznajem Petra, niti koga drugog, svi smo isti – sitni, bezlični i beznačajni prema silesiji planinskoj koja može svakog časa da zatutnji, da grune, da se raspali, raspoluti i kuljne…KRAJ!

Ispred mene je opet debela nit belog kanapa koji kaže:“Ni makac dalje!“

Obasjana tim čudno obojenim i neobičnim suncem, polutka grotla se otkri do dna. Nacifrana žutom, crvenom i belom bojom prikaza se jezivo-lepa!

„Ne iza konopca! Samo jedan kamenčić da se odroni pa…!“ I mada znam šta Petar govori pomodrelom rukom provlačim debelu nit koju silina vetra uvrće, cepa… Prelazim na nedozvoljenu stranu. Iz kosih ivica valjaju se tek rođeni oblaci u kojima nestajem. I čekam…

„Pogledaj!“, dovikuje Petar i zabode vrh cipele. Kad ga podiže iz majušne rupe pojavi se dim; uzimam kamenčić, topao i hrapav – kad ga podigoh zasija kao Sirijus. Zaostajem. „Mravlja kolona“ grabi dalje, i već je na ivici drugog, svežijeg grotla. Vetar se pojačava, dreši vrpcu oko mog vrata, naduvava kapuljaču, zanosi me… savijam se i korakom „od sto milja“ krećem dole, ka toplom masivu rumenom od gvožđa, ili neohlađene magme:

„STOP! STOOP!“, urla glas. U daljini, kao dve tačke, belasaju se džipovi. Treba večnost da stignem do njih. Na drvenoj tabli piše: „Tore de filozofo“.

Pre poslednje erupcije tu je bila kućica-odmorište. Sad je samo oznaka i legenda – koja kaže da se jednog dana poznati filozof iz Agriđenta popeo na Etnu;da nauči više o vulkanu i njegovoj čudesnoj moći, čovek je ušao u jedan od ugašenih kratera. Sledeća erupcija je izbacila samo njegove – sandale! Vraćamo se. Sunce zađe za vrh i sve poprimi još suroviji izgled. Strepnja se pojačava, hladno je. Sedamo u džipove, tišina, mislim da vozilo ide sporo. Iza brda je lopta boje rđe. ‘Zalazak, da li neko želi…“ Odgovori muk i pojačano brektanje motora.

U restoranu nas dočeka toplina, miris kafe, i prijatan žamor.

Žurno skidamo cokule i jakne. ‘Moj kamenčić, gde je, umesto njega u džepu je rupa! Nestao, kažem DŽonu:“NJente nuovo.“, odgovori.

Umesto kamenih suvenira u džepu, ponesoh celu Etnu, u srcu. Zauvek.