Srpski internirci u crkvi u Roterdamu koja je pretvorena u bolnicu - februar 1919. godine (Foto: Privatna kolekcija H. A. van Oudgarden)Po završetku Velikog rata 1918. godine u celom svetu je došlo do opšte euforije zbog kraja ratnih teškoća, pogibija, razaranja, nemaštine i gladi, ali i zbog stvaranja novih država, prekonponovanja svetske mape i preraspodele moći. Ta euforija je u velikoj meri u drugi plan potisnula brojne druge poteškoće koje su već bile zahvatile skoro ceo svet, a do kojih je dovela pandemiju španske groznice, ističe istoričar Vladimir Krivošejev.
Mada je pandemija španske groznice, bila jedna od pandemija influence koje su i ranije pogađale svet, ona je predstavljala najveću zdravstvenu krizu sa kojom se svet ikada upoznao. Pandemija se na svetskom nivou razvijala u četiri udarna talasa. Prvi, prolećni, tačnije prolećno-letnji talas iz 1918. godine je bio relativno blag. Jesenji talas je bio poguban, dok je zimski, sa početka 1919. u većoj meri zahvatio samo one teritorije koje su bile manje pogođene drugim talasom. Po završetku trećeg talasa „repovi” pandemije su uočavani i tokom naredne 1920. godine, kao četvrti talas, da bi se potom pandemija stopila u udare sezonskog gripa.
– Primarni razlozi za brzo zanemarivanje pandemije španske groznice kriju se u dve činjenice. Sa jedne strane epidemija je svoj vrhunac dostigla u vremenu završetka rata. Dok su brojne porodice uz zvuke zvona sahranjivale svoje mrtve, ljudi su masovno izlazili na ulice da proslave mir. To je pojavu strašne bolesti potisnulo u drugi plan, kaže istoričar Krivošejev, muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Valjevu.
Javnost pandemiju nije doživela kao zasebnu strahotu, već kao nastavak ratnih stradanja.
– Sa druge strane, tada se nije imala globalna predstava o ukupnim razmerama pandemije, naročito u udaljenim, kolonijalnim krajevima. Tako je španska groznica ostala u senci Prvog svetskog rata, njegovih bitaka i političkih i diplomatskih događanja, podseća on.
Veća pažnja pandemiji španske groznice, i istraživanju njenih žrtava u svetu je usledila tek tokom druge polovine 20. veka, sa pojavom prvo azijskog i hongkoškog gripa, a potom i HIVa. Tek tada je utvrđeno da je od ove bolesti bilo obolelo znatno više od 500 a umrlo 50 i 100 miliona. U svakom slučaju, obolelo je više od trećine svetske populacije, a umrlo najmanje pet puta više ljudi nego od ratnih sukoba u Velikom ratu, mnogo više nego od svih drugih poznatih pandemija.
Međuti, u Srbiji je pandemija španske groznice i dalje ostala velika nepoznanica.
I virus stigao „lađama francuskim”
Istoriografi u Srbiji su decenijama unazad istraživačku pažnju usmeravali ka razotkrivanju velova zaborava sa slavnih ratnih pobeda i političkih i diplomatskih napora, zapostavljajući brojne aspekte društvene istorije u koje spadaju i pojave i posledice različitih bolesti.
– Uz sve to, tiha smrt u krevetu, od posledica bolesti, nije doživljavana kao „herojska”, poput one na ratištu. Zato joj je pridavana manja pažnja. Izuzetak predstavlja epidemija udružena tri tifusa iz prve polovine 1915. godine, ali ona je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Istraživačka stremljena usmerena ka njoj direktno su povezana sa vojnim, političkim i diplomatskim angažmanom, sa velikom pažnjom koju je ta epidemija izazvala u svetu, i aktivnostima brojnih stranih lekarskih misija. Zato je ova epidemija, za razliku od epidemije španske groznice bila tema mnogih radova, ističe naš sagovornik, autor knjige „Epidemija španske groznice u Srbiji 1918-1919 sa posebnim osvrtom na valjevski kraj” (Prometej/RTS 2020. godine).
Istraživanja koja je sproveo dr Krivošejev ukazala su da, pošto je sa tla Sjedinjenih Američkih Država stigao do francuskih luka, virus španske groznice je „lađama francuskim” dospeo do egejskih i jonskih pristaništa, i već je tokom proleća 1918. počeo da obara u postelju srpske vojnike na Solunskom frontu.
U Srbiju je stigao drugim, kopnenim putevima, nešto kasnije, tokom leta. Beogradske novine su 11. jula informisale čitaoce da se bolest koja je zahvatila celu Evropu, pojavila i u Beogradu. Šest dana kasnije Beograđanka Natalija Aranđelović u svoj dnevnik upisuje: „Danas se nikako ne osećam dobro. Groznica me lomi, ispod grudi me boli već 4-5 dana”. Sećajući se tih dana Valjevka Perka Spasenić je zabeležila: „Počela je u leto i oni koji su je prvi dobili prolazili su bolje jer su jeli lubenice i prali glavu hladnom vodom”.
To je bio prvi, benigniji talas pandemije. Drugi, sa novim, mutiranim, i znatno mortalnijim sojem virusa pojavio se krajem leta.
– Po svemu sudeći srpske i francuske trupe su u proboj Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine krenule već zaražene. U rezervnim bolnicama koje su se formirale duž linija prodora, od Velesa i Štipa, pa dalje ostajalo je znatno više obolelih nego ranjenih. Obilazeći ih, dr Roman Sondermajer je u svoj dnevnik zabeležio da je samo u Mitrovici registrovao 350 obolelih od gripa, od kojih 150 sa zapaljenjem pluća; umrlo je više od 50 vojnika, 7 u poslednjih 24 časa.
Flora Sends se sećala da je u bolnici u Ćupriji svaki dan umiralo 2 do 3 obolela. Iz Niške bolnice je poslat izveštaj da imaju 1.400 obolelih, a da pristižu i novi. Više od 95 posto Francuza sahranjenih na tlu Srbije umrlo je od posledica virusa, a ne od metka, šrapnela ili bajoneta, nabraja dr Krivošejev.
Solunci proširili „majku svih pandemija”
Oboleli vojnicu su epidemiju proširili na južne delove Srboje, dok se na severu ona razvijala i pre dolaska oslobodilaca. Natalije Aranđelović je sredinom oktobra u svoj dnevnik upisala da „grdan svet umire od ove španske groznice”, a Valjevka Perka Spasenić se sećala: „Pre nego što su naši trebali da dođu zavladala je španska groznica u tolikoj meri da je po troje – četvoro u kući umiralo od nje, pa i cela porodica“.
Čuvena Flora Send sećala se dočeka oslobodilaca: „Čitav grad je izašao na ulicu; svi su klicali i pljeskali, stavljali su cveće na vratove konja”.
– Masovana okupljanja bez protivepidemijskih mera su doprineli da se, koncentracija virusa poveća i „sabije epidemijska kriva“, te da, kako je iz tek oslobođenog Kragujevca izvestio vojvoda Bojović, oboli cela armija i stanovništvo, kaže Krivošejev.
Epidemija, sa punim mortalnim udarom je u Srbiji trajala kratko, od kraja septembra – početka oktobra, kako gde, pa do pred kraj 1918. godine. Vrlo brzo je dostignut kolektivni imunitet, ali po koju cenu. Prota Milan D. Smiljanić je u knjigu umrlih crkve u Sirogojnu upisao: „Ova je zaraza tako brzo uzela maha da su cele familije ležale bolesne, a da niko nije bio zdrav, da niko nije imao bolesnicima dodati vode ili podložiti peć. Umiralo je mnogo. Ponegde su mrtvi ležali sa bolesnima po 3-4 dana jer nije imao ko da ih sahrani. Često su žene same kopale rake i sahranjivale. U jednu raku dvoje, troje je zakopavano. Poneke su kuće sasvim opustele. Pošto ima mnogo mrtvih, a ova mi je knjiga mala, počeh ovako rubrike na dvoje razdva¬jati, da bi sve u ovaj protokol moglo stati”.
Detaljna istraživanja upisa u knjige umrlih iz različitih delova Srbije ukazala su da je u Srbiji od posledica drugog talasa španske groznice, za samo par jesenjih meseci 1918. umrlo više od 3 posto stanovništva, istina, negde i manje od 0,5 posto, ali u pojedinim zabačnim ruralnim krajevima za par meseci je umrlo i više od 10 procenata stanovništva.
Ukupan broj žrtava pandemije bio je znatno više od 100.000 ljudi.
– To je brojka slična broju života koje je krajem 1914 i tokom prve polovine 1915 odnela čuvena epidemija tifusa. Ali ne sme da se zanemari da je tada bilo reči o tri udružene tifusne bolesti, koje su harale pola godine, a 1918 se radilo o samo jednoj bolesti, čiji je glavni udar potrajao samo par meseci, zaključuje Vladimir Krivošejev.
Uz to, dodaje on za kraj, bitno je da se naglasi, da je u Srbiji 1918. živelo znatno manje stanovnika nego na početku 1915. godine.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
