Evlija Čelebija – večiti putnik koji je opisao orijentalni Balkan

Puno ime mu je bilo Evlija ibn Derviš Mehmed Zilli i rođen je u carskom gradu Istanbulu, u vreme najveće moći Osmanskog carstva. Visok očev položaj i jake porodične veze njegove majke (čije ime Evlija ni na jednom mestu, u svome inače detaljnom putopisu, ne spominje) omogućili su mu da stekne najbolje obrazovanje.

Znao je celi Kuran napamet i školovan je na dvoru Sultana Murata IV. Evlija je rođen u bogatoj porodici. Otac mu je bio državni zlatar, čuveni umetnik koji je dekorisao džamiju Sultana Ahmeta u Istanbulu, a majka rođaka velikog vezira Meleka Ahmeda Paše.

Putovanja Evlije Čelebije počela su po Carigradu, kada je bio vrlo mlad, od jednog do drugog njegovog kraja, po uskim ulicama koje je prelazio dečački začuđenim očima. Iako veliki za to vreme, grad koji nam je danas poznat kao Istanbul je ubrzo postao malen za budućeg putopisca.

Lutajući širokim prostranstvima carstva i izvan njega, zavoleo je susrete, prostore i ljude koji obećavaju uvek nešto novo, život koji se gleda kao da se dešava po prvi put.

Poznavao je svoj grad vrlo dobro, svakog čoveka u njemu i više nije bilo ničega što bi privuklo njegovu pažnju. A opet, bio je opsednut putnicima koje je susretao po gradu, trgovcima, vojnicima, namernicima iz dalekih krajeva koji su mu pričali o neviđenim lepotama, običajima, tradicijama i ljudima.

Tokom sledeće dve decenije putuje uglavnom po Maloj Aziji i u turske pokrajine oko Crnog mora. Iako je uglavnom bio zaposlen kao saputnik, na ovim putovanjima Čelebija postaje pregovarač, sakupljač poreza, pa čak i uterivač dugova paša kojima je službovao.

Dok je recitovao Kuran, koji  je znao napamet, često je umeo i da pravi šale na račun islama. Uprkos tome, dobio je posao religijskog stručnjaka i zabavljača plemstva, no to ipak odbija jer ga sprečava da slobodno putuje.

Pored toga što doprinosi proučavanju istorije o tom vremenu, ostavlja značajan trag kao pisac putopisnog književnog žanra. S obzirom na to da je pismenost bila retka, zapisi koje je o balkanskim narodima pravio ovaj putopisac smatrana su blagom.

Ovakav način života za njega je bio potpuno prirodan. Čak je učestvovao i u bitkama. Sve svoje utiske zapisivao je na papir da mu vreme i starost ne bi izbrisala sećanja. Napisao je knjigu u deset tomova, Sejahatnam („Putopis“) u kojoj se našlo sve ono što je za života iskusio, prostori Anadolije, Rumelije, Sirije, Mađarske, Krita, Egipta, Austrije, Poljske, Nemačke, Holandije, Kavkaza, Krima i, naravno, Balkana.

Zanimljivo je da je ovaj značajni spis dugo bio nepoznat svetskoj istoriografiji. Za njegovo ponovno otkrivanje zaslužan je Josef fon Hamer, austrijski orijentalista, koji 1834. godine objavljuje prvi prevod šest tomova Čelebijinog putopisa. Prvi prevodi na srpski jezik dostupni su od početka 20. veka.

Ovo neprocenjivo delo prepoznato je i od strane UNESCA, koji je datum rođenja Evlije Čelebije uvrstio u spisak datuma koji se svake godine obeležavaju.

Nazivao je sebe „svetskim putnikom i najboljim prijateljem čovečanstva“, a na njegovom prstenu pisalo je „Svetski putnik Evlija“.

Evlija Čelebija je prvi put boravio u Beogradu u maju 1660. godine i knjigu počinje kratkim opisom istorije grada.

Nakon opisivanja kula u Gornjem gradu i stanja bedema u Donjem gradu, Čelebija opisuje kako je izgledala opsada Sulejmana Veličanstvenog i njegovo zauzimanje grada uz podršku artiljerije.

Poseban deo posvetio je osmanskom vojnom, sudskom i upravnom aparatu koji je boravio u Beogradu.

Evlija Čelebija opisuje beogradsku kuhinju i izdvaja baklavu, zerde (vrsta pudinga), đuveč sa ćuretinom, šarana, kajmak i jogurt. Kasnije govori o ceni namirnica u Beogradu i zaključuje da su vrlo pristupačne.

Njegovi putopisi nisu samo zbirke podataka već i pripovedna dela puna mašte i fantazije, sa uzbuđenjem, zapletima i obrtima gde se ono što se ne zna dopunjuje logikom i maštom, a čitaoca podstiče da i svoja buduća putovanja doživi na jedan živopisniji način.

Evlija Čelebija nikada se nije ženio. Živeo je život u potpunosti posvećen jednoj strasti, koju je pretvorio u posao. Upoređivali su ga i sa čuvenim Šekspirom.

Putujući Balkanom  i hrišćanskim svetom nosio je sa sobom i pismo preporuke grčkog patrijarha u kome on piše da je Čelebija „častan“ i „čovek mira“ koji želi da istražuje nova mesta i narode bez zlih namera u srcu i bez i najmanje želje da ikoga povredi i nanese mu zla.

A biti putnik za Čelebiju je predstavljalo slobodu da iz tog velikog obilja iskustava pronađe prosvetljenje, znanje i zadovoljstvo koje do tada nije bilo poznato.

Smrt je ovog večnog putnika zatekla takođe van domovine, 1682. (po drugim izvorima 1679.) godine u Egiptu.