Ako prijateljima – pa čak i onima među njima koji vas prilično dugo poznaju – kažete da na put od hiljadu kilometara krećete automobilom, uglavnom će vas blago sažaljivo pogledati i reći „pa, je li baš morate?“, a kada im odgovorite da ne morate i da čak postoji pristojno brza i relativno jeftina avionska veza, odmahnuće rukom i zaključiti da sa vama nešto nije u redu.
Tako smo, u inat jakoj kiši i ne baš uvek jednostavnom i za svaku državu potpuno nezavisnom sistemu naplate korišćenja auto-puteva, jednog septembarskog dana krenuli u pravcu poljskog Vroclava, kroz Mađarsku, Slovačku i Češku. Gotovo celokupan put vodi kroz teritoriju koja je nekad pripadala blaženopočivšoj Austrougarskoj, pa je radno – u čast Robertu Muzilu i Miroslavu Krleži, tim njenim nenadmašnim hroničarima i mrtvozornicima – bila nazvana KuK turneja. Posle uvek zanimljive, ali već temeljno istražene i prošpartane Budimpešte, prva stanica na putu bio je Fertud, mestašce u zapadnoj Mađarskoj, dvadesetak kilometara udaljeno od znatno većeg Šoprona, grada okruženog teritorijom Austrije.
Fertud je miran, skoro uspavan gradić od nekoliko hiljada stanovnika, poznat i po tome što se u blizini nalazi mađarski nacionalni park Ferto-Hansag, koji se naslanja na austrijski Neusiedler See nacionalni park, pri čemu je smisao oba ova parka da se očuvaju biološka bogatstva i specifičnosti krajnjeg zapada eko-regiona poznatog kao Euroazijska stepa. Međutim, u Fertud smo, na sugestiju i u društvu dugogodišnjih budimpeštanskih prijatelja, došli da pogledamo dvorac porodice Esterhazi – biser među plemićkim rezidencijama istočnog dela centralne Evrope. Sa svojih 126 soba, predivno oslikanom salom za bankete, bogatom bibliotekom, kapelom, muzejom i zapanjujuće geometrijski pravilnim i dobro održavanim vrtom, ova palata bilo je i mesto gde je, tokom 25 godina svog života, stvarao i veliki kompozitor Jozef Hajdn, koji, doduše, nije i živeo u glavnoj zgradi dvorca, već u zasebnom stanu u delu imanja za poslugu. Iako su Esterhazijevi zemljište i onda postojeće građevine na mestu današnjeg dvorca stekli još krajem 17. veka, palatu je – u punom sjaju, čija se slava proširila celom tadašnjom Evropom – dovršio princ Nikolaus Esterhazi 1766. godine. Carica Marija Terezija, koja je bila čest gost plemićke porodice, navodno je jednom izjavila da, kada želi da čuje dobru operu, ide u dvorac Esterhazijevih. Iako je pre posete uvek poželjno nešto znati o istoriji tog dela sveta, a posebno o prošlosti porodice koja je svoj uspon počela još u 16. veku, preporučljivo je odabrati da vas kroz imanje provede ljubazno osoblje palate, posebno ako je vođena tura dvojezična ili trojezična, pa luksuzno ukrašenim dvoranama melodično odjekuju mađarski, nemački i – na tom mesto prilično čudno zvučeći – engleski jezik. Kada se poseta privede kraju, odvojite neko vreme, osamite se u nekoj raskošnoj prostoriji sa pogledom na park i pokušajte da zamislite kako je u tom prostoru, pre više od dva veka, bilo biti baštovan, muzičar, kapelan ili, zašto da ne, neko od vlasnika zdanja. Tako dobro potkovani utiscima o prošlosti porodice koja je, bar danas i bar u Srbiji, poznatija po torti nego po dvorcu, u stvarnost i današnjicu vas najbolje može vratiti nešto duža poseta obližnjem Šopronu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
