Fluorizacija vode bi promenila sumornu sliku o karijesu

Prema najnovijim podacima Instituta za javno zdravlje dr Milan Jovanović Batut, čak 700.000 stanovnika naše zemlje nema nijedan zub. Kako komentarišete ove podatke, s obzirom da u Srbiji zdravstveno osiguranje obuhvata i stomatološke usluge? Da li primećujete da se menja svest o važnosti higijene i preventive kod novih generacija? Šta se može učiniti po tom pitanju?

Zdravstveno osiguranje pokriva samo deo usluga u stomatologiji, vezano za odrasle, i smatram da je to nedovoljno. No, sličan problem postoji i u drugim, čak i u razvijenim zemljama, što samo govori o kompleksnosti problema.

Poslednjih godina jeste evidentna pozitivna promena u pristupu nege zuba i usta, prvenstveno mladih. Najverovatnije da česte reklame na TV-u i Internetu, te posete dečijih stomatologa školama i vrtićima, imaju svoj efekat. Danas mladi imaju osnovne pojmove o značaju pravilne nege, o redovnim kontrolama, kao i značaju koji ima nošenje ortodontskih aparata za ispravljanje nepravilnog zagrižaja.

Dalji prostor za upređenje u ovoj oblasti vidim u tome, da država i zdravstveni sistem treba da ulože napor i da se pristupi fluorizaciji vode za piće, čime bi se sumorna slika o karijesu u Srbiji značajno redukovala u narednim decenijama. Poznato je da se fluorizacija sprovodi dugo godina unazad u skandinavskim zemljama i da je stopa karijesa ubedljivo najmanja u svetu.

Svakako, i građani samostalno moraju imati obavezu brige o stomatološkom zdravlju putem pravilne ishrane, te redovnim kontrolama.

Kod dece postoji iracionalan strah od zubara, koji se kod nekih zadržava i u kasnijem životnom dobu. Stomatologija je vremenom dosta napredovala, pa danas sve češće nosi epitet bezbolna stomatologija. Šta je po Vama ključ za oslobađanje straha od posete stomatologu, kako kod dece, tako i odraslih?

Sasvim je razumljiva reakcija dece u tom smislu. Nepoznato je okruženje u ordinaciji, hladno svetlo koje mu sija u lice i sledi mu „bliski“ susret sa stomatologom. Još ako se uzme u obzir prisustvo bola kao, nažalost, pratećeg efekta, jasno je zašto deca reaguju sa strahom. I ne treba ih uopšte kriviti, jer su ona iskrena.

No, treba takođe znati da je stomatologija danas značajno napredovala, i da zaista može biti bezbolna. Država je zakonski uredila medicinske  procedure, koje se ranije nisu mogle primenjivati te je na taj način olakšan i rad stomatologa i dece, kao korisnika usluga.

Pod tim podrazumevam najpre primenu N2O2 tj. azotnog–oksidula, koji se primenjuje putem inhalacije, te značajno utiče na redukciju straha i takođe ima analgetski efekat. Mogu reći, da tu proceduru već nekoliko godina sa uspehom primenjujem u svojoj ordinaciji u Novom Sadu, i da su mali pacijenti i te kako zadovoljni.

Nisam primetio da su druge kolege zainteresovane za pomenutu medicinsku meru, što smatram nedostatkom vizije i nedovoljnim praćenjem svetskih trendova. Sličan je problem vezan i za odrasle, koji zbog istog straha od bola odlažu stomatološke zahvate sve dok ne postanu neodložni. I tu se može značajno pomoći pacijentima te potpuno ga obezboliti.

Pomenuti problem sam u svojoj ordinaciji rešio pridruživanjem stomatološkom timu i specijaliste anesteziologije, koji je i supspecijalista za bol. Putem analgosedacije, tj. leka koji se dobije u venu, pacijenti se potpuno rešavaju bola te mogu izvesti čak i zahtevnije procedure bez ikakvih problema i bolnih senzacija. Tokom analgosedacije pacijent je relaksiran, obezboljen, a naš rad olakšan. Time se dobijaju neuporedivo bolji konačni rezultati, jer pacijenti više ne beže od stomatološke stolice, već naprotiv rado sedaju jer znaju da efekta bola nema.

Nakon završenog Medicinskog fakulteta, usavršavali ste se u oblasti maksilofacijalne hirurgije, specijalizovane hirurške grane koja se bavi oboljenjima glave i vrata. Čime se sve bavi maksilofacijalni hirurg?

Maksilofacijalna hirurgija, za početak je dosta nezgodna za izgovor, a dalje je i nepoznanica mnogim pacijentima, pa nažalost i nekim kolegama. Naime, često se dešava da ni lekari opšte prakse nisu dovoljno upoznati sa našom delatnošću i specifičnostima struke, što pripisujem neadekvatno osmišljenom nastavnom programu na medicinskim fakultetima, gde budući lekari opšte prakse imaju samo teoretske časove, u nedovoljnom broju.

To dovodi do toga, da u kasnijem radu nisu sigurni šta maksilofacijalna hirurgija kao struka pokriva, te zbog nesigurnosti i mogućnosti pogrešnog upućivanja šalju pacijente drugim specijalistima. Što nas automatski dovodi do drugog problema, gde lekari specijalisti drugih grana pokušavaju da postave dijagnozu i reše problem pacijenta, a postižu suprotan efekat, te se problem produbljuje.

Moram reći da se često događa da pacijenti, pre nego što dođu u moju ordinaciju, „lutaju“ od ORL specijalista, neurologa, dermatologa… i na kraju kada im praktično sa vrata rešim neke jednostavne tegobe, oni se se pitaju kako ih niko ranije nije uputio i kako nisu čuli za ovu granu medicine.

Inače, maksilofacijalna hirurgija je relativno mlada grana hirurgije i predstavlja sublimat više grana hirurgije, te i stomatologije i opšte medicine kao osnove. U našem radu su zastupljeni elementi Plastične hirurgije, Opšte hirurgije, Oralne hirurgije, ORL, Ortopedije vilica, Onkologije itd.

Obzirom na široko polje medicine koju je potrebno savladati da bi se pojedini problemi rešili, jasno vam je kolika je kompleksnost struke. Najkraće bi se moglo reći da se moja struka bavi hirurgijom glave (naročito lica) i vrata, te rešava probleme vezane za tumore, povrede, infekcije kao i urođene i stečene deformitete pomenute regije.

Kako bi shvatili koliko je potrebno savladati teorije i prakse, pomenuću vam podatak da postoji predlog Evropskog udruženja maksilofacijalnih hirurga da bi lekari koji se bave ovom vrstom hirurgije, trebalo da završe i medicinski i stomatološki fakultet. Za sada se na tome nigde ne insistira, jer je to teško ostvarivo u praksi, i jer bi se pojavio ogroman deficit lekara ove struke, ali isto tako su mladi lekari na specijalizaciji primorani da se mnogo više dodatno usavršavaju nego lekari drugih specijalnosti.

Koji su najučestaliji problemi zbog kojih Vam se pacijenti obraćaju? Da li pacijenti greše, u slučaju da ne prepoznaju kom specijalisti se treba obratiti? 

Široka je lepeza problema zbog kojih pacijenti dolaze, baš velikog broja obolenja koje se mogu javiti u regiji glave i vrata. Mogu izdvojiti obolenja pljuvačnih žlezdi (bilo da su upale ili tumori), mladeže i tumore kože lica koje je potrebno hirurški ukloniti ali na taj način da estetski efekat bude što bolji. Dalje, velika bezubost nacije, nelečeni i gangrenozni zubi dovode do obolenja viličnog zgloba te pojave infekcija koje se moraju hirurški rešavati.

Ono što je lepa strana naše hirurgije jeste operativno zbrinjavanje deformiteta lica, najčešće zbog isturene donje vilice koje zna da značajno naružuje izgled. Posle operacije pacijenti potpuno menjaju lični opis, budu vrlo zadovoljni i odmah hitaju da menjaju sliku u ličnoj karti, a mi osećamo zadovoljstvo što smo im podarili „novo lice“.

Potrebno je takođe napomenuti da zbog teških socio–ekonomskih uslova koji vladaju u zemlji zadnjih decenija, pacijenti ne vode dovoljno računa o zdravlju, pa često imamo zloćudne tumore u ustima i na vratu, koji su u uznapredovalom stadijumu. Dakle, zloćudni tumor usne duplje, koji je lako rešiv u ranom stadijumu, mi zatičemo u uznapredovalom stadijumu, te su šanse za izlečenje samim tim umanjene.

Isto važi i za tumore kože lica, Melanome (zloćudne mladeže), koje pacijenti zanemaruju dok ne bude kasno. S toga smatram da je potrebna dodatna edukacije stanovništva u vezi ovih bolesti, kako bi znali kako da preduprede pojavi i kako bi dolaskom na vreme, sprečili najgori ishod.

Na internetu nema mnogo informacija o operaciji vilice, iako je ovo dosta tražen pojam. Neki od pacijenata su podelili svoja lična iskustva, ali nije na odmet da podelimo jedno stručno mišljenje. Kada govorimo o ortopediji vilice, koje su indikacije i kako izgleda zahvat? 

Kako sam već ranije pominjao operativno lečenje vilica, najčešće donje, je korektivna operacija gde se pacijentu pruža potpuno nov izgled. Svrha operacije nije samo estetska, mada je ona najupečatljivija, već ima i značajan fukcionalni efekat, a to je uspostavljanje zagrižaja gde se otklanja mogućnost neminovne pojave

Parodontoze (bolesti desni) kasnije u životu, obolenje viličnih zglobova usped neadekvatnog zagrižaja i koje je praćeno jakim bolovima i nemogućnošću otvaranja usta, olakšano ili omogućena pravilno žvakanje hrane što utiče na sprečavanje pojave gastritisa i drugih gastrointestinalnih problema itd.

Inače, korekcija vilica i zagrižaja se vrši kombinovanom metodom, orodontsko–hirurški. U mojoj orinaciji Ortodont ima zadatak da, putem ortodontskog aparata, zube postavi u takav položaj da ja, kada hirurški korigujem vilicu, automatski uspostavljam idealan odnos zuba gornje i donje vilice.

Na taj način postiže se idealan estetsko–funkcionalni rezultat, te lice postaje skladno. Operativno lečenje se radi u ustima, tako da nema spolja nikakvih ožiljaka. Pacijenti su vrlo motivisani za ovaj zahvat, često su mladi (od punoletstva do 35 godine najčešće) i vrlo zahvalni jer osećaju značajno poboljšanje kvaliteta života.