Fomofobija – stalnom konekcijom ka putu izolacije

Znati šta ko radi, gde i kada, daje nam osećaj uključenosti u svet i život – makar tako govorimo sebi kada po deseti put proverimo mejl ili zid na Fejsbuku. Ako znamo šta se dešava oko nas, to je kao da i sami učestvujemo u svemu tome, i tako nikada ništa ne propuštamo.

Fomofobija predstavlja pervazivni poremećaj gde osoba ima osećaj da drugi ljudi proživljavaju uzbudljiva iskustva koja ona sama propušta.

Amerikanci, inače skloni imenovanju novih pojava u društvu, osmislili su naziv nove fobije – fomofobija. Na engleskom je termin fomophobia izveden od Fear of missing out – „strah od propuštanja“ događaja ili iskustava. Kao što su i sami istraživači uočili, preteča ove fobije je prvi put ekranizovana u seriji „Kako sam upoznao vašu majku“ (How I Met Your Mother) 2010. godine u epizodi pod nazivom „Blicovo prokletstvo“ (The Curse of the Blitz). U ovoj epizodi, društvo u seriji se suočava sa „prokletstvom“ koje „zaradi“ osoba koja rano napusti grupu tokom izlaska, a koje se sastoji u tome da se u trenutku kada osoba koja je „prokleta“ napusti prostoriju dogodi nešto neverovatno i jedinstveno, što osoba koja je „prokleta“ propusti. Tokom cele epizode, Barni Stinson, koji je nasledio „prokletstvo“ od svog poznanika, pokušava da se oslobodi kletve kako bi prestao da propušta uzbudljive trenutke. U njegovim pokušajima se ogleda očaj i strah osobe koja nije u toku, što ga nagoni da čini rizične poduhvate kako bi sebe oslobodio „prokletstva“. Iako prikazano krajnje komično, „Blicovo prokletstvo“ postalo je jedan od prvih znakova sve prisutnije fomofobije u savremenom društvu.
Fomofobija predstavlja pervazivni poremećaj gde osoba ima osećaj da drugi ljudi proživljavaju uzbudljiva iskustva koja ona sama propušta. Na prvi pogled ne zvuči zastrašujuće, budući da svi ponekad imamo utisak da je tuđa trava zelenija i da ostankom kod kuće propuštamo provod života. Ipak, fomofobija ima dublje korene, kao i ozbiljne posledice u vidu oblikovanja iskrivljene slike sveta.

Kod osoba sa izraženom fomofobijom postoji problem sa održavanjem stabilne slike sebe i sveta. Svet se čini kao pun uzbuđenja i iznenađenja. Zbog toga i nastaje strah da će se u tom neverovatno bogatom svetu nešto propustiti.

Pseudokonekcija

Na površini ovog stanja nalazi se socijalni strah koji nastaje usled potrebe da stalno budemo u kontaktu sa drugima i da znamo šta drugi rade. Jedna od teorija uzrok fomofobije nalazi u nedostatku zadovoljenja osnovne psihološke potrebe čoveka – potrebe za ostvarivanjem bliskosti. Činjenica je da uprkos proširenim mogućnostima za upoznavanje ljudi, savremeni čovek zapravo ima ogromnih poteškoća u uspostavljanju bliskosti. Osoba koja nije u stanju da svoju potrebu za bliskošću zadovolji uspostavljenim uzajamnim odnosom okreće se tako društvenim mrežama (i Internetu uopšte), gde se posmatranjem tuđih života i komunikacijom preko ekrana hrani osećajem da je prisutna u tuđim životima. Osobe koje intimno misle da nisu voljene, odnosno koje nisu uspele da ostvare značajne bliske odnose u realnom svetu, imaju izraženiju fomofobiju. Kod osoba sa izraženom fomofobijom postoji problem sa održavanjem stabilne slike sebe i sveta. Svet se takvim osobama čini kao pun uzbuđenja i iznenađenja i pridodaju mu se samo pozitivne odlike. Zbog toga i nastaje strah da će se u tom neverovatno bogatom svetu nešto propustiti. Ovako posmatrano okruženje predstavlja parcijalni objekt, jer mu se pripisuju samo pozitivne karakteristike; kako bi funkcionisali bez fomofobije (kao i drugih frustracija), svet treba da posmatramo kao celoviti objekt, sa pozitivnim i negativnim karakteristikama. Isto važi i za odnose među ljudima. Osoba sa fomofobijom druge ne doživljava kao celovite objekte, već ih vidi kao nekoga ko se stalno zabavlja i bezbrižno učestvuje u magičnom svetu prepunom zabave. Nesagledavanje celovite slike sveta, drugih ljudi i sebe otežava uspostavljanje i održavanje uzajemnih i bliskih odnosa. Ako vidimo samo „jednu“ stranu, lakše i češće ćemo biti frustrirani onda kada se pojavi „druga“ strana zbog koje ćemo prekidati odnose sa drugim osobama i svetom uopšte. Upravo zbog takvog pocepanog posmatranja sveta i ljudi dolazi do veće vezanosti za pseudoodnose preko Interneta. Parcijalno sagledavanje stvarnosti olakšava interakciju, ali i odlazak, jer u odnos ulazimo sa očekivanjem da se osoba sa druge strane ekrane neće menjati.

Osoba koja nije u stanju da svoju potrebu za bliskošću zadovolji uspostavljenim uzajamnim odnosom okreće se društvenim mrežama (i Internetu uopšte), gde se posmatranjem tuđih života i komunikacijom preko ekrana hrani osećajem da je prisutna u tuđim životima.

Diskonekcija kao patološki strah

Usled parcijalnih objekata koje neguju, osobe sa fomofobijom intimnost posmatraju kao rizik od gubljenja individualnosti, zbog čega održavaju pseudokontakte i izbegavaju uzajamne i bliske realne odnose. Eventualne rastanke, sa druge strane, fomofobične osobe vide kao put ka usamljenosti, pa zbog toga pokušavaju da stalno budu u kontaktu, odnosno onlajn. Upravo zbog ovoga i dolazi do straha od separacije.

Strah od separacije ogleda se u patološkom strahu od diskonekcije. „Simptomi“ uključuju stalno proveravanje Internet konekcije ili društvenih mreža, pa čak i izbegavanje mesta koja nemaju mogućnost „kačenja“ na mrežu. Fomofobičarima je neophodno da budu u stalnoj simbiozi sa drugima, ali pritom ne uspostavljajući realnu bliskost, budući da ona predstavlja pretnju po ličnu autonomiju. U ovakvom razdoru između potrebe i straha, gde osoba ne može pomiriti svoju potrebu za bliskošću usled shvatanja bliskosti kao gubitka sebe, onlajn povezanost služi kao odbrana od bolne usamljenosti. Biti u takvom pseudokontaktu pruža osećaj ispunjenja i postepeno razvija zavisnost. U jednom trenutku, osoba više ne može a da ne proveri svoj nalog na društvenoj mreži nekoliko desetina puta u toku dana, provodeći sate na Internetu u pokušaju da isprati šta drugi rade, sve sa jednim ciljem – da ne bude usamljena. Sa preko milijardu različitih profila na Fejsbuku, neko će uvek biti onlajn.

Osobe sa razvijenom celovitošću i konstantnošću objekata (objekata koji predstavljaju sliku o sebi, svetu, ali i odnosima i aktivnostima u koje investiramo svoje emocije) u stanju su da tolerišu promene u sredini bez emotivnih nestabilnosti i poremećaja adaptacije. Sa druge strane, fomofobične osobe, usled nerazvijene celovitosti i konstantnosti objekta, svaku promenu doživljavaju intenzivno. Preplavljujuće emocije rezultat su nerealnog zapažanja i mišljenja. Upravo zato se život onlajn prijatelja percipira kao idealan i kao nešto što treba stalno pratiti kako bi se taj ideal prelio i na naš život.

Onlajn povezanost služi kao odbrana od bolne usamljenosti. Biti u takvom pseudokontaktu pruža osećaj ispunjenja i postepeno razvija zavisnost.

Šta bi bilo kad bi bilo

Osobe sa fomofobijom poseduju nerazvijenu toleranciju na ambivalenciju. Drugim rečima, fomofobičari imaju poteškoća da prihvate da svako DA znači i neko NE, što dodatno povećava njihov strah od propuštanja. Ulazak u svet odraslih pred nas postavlja nove razvojne izazove, a jedan od tih izazova jeste i prihvatanje da jedan izbor ponekad isključuje druge opcije. Osoba sa fomofobijom očekuje da u svakom trenutku ima zadovoljavajući odnos u kojem ne postoje oprečne emocije. Višestruke emocije zahtevaju energiju i sposobnost mirenja da u istom trenutku osoba može imati oprečna osećanja prema nekome ili prema samom sebi, što je nešto sa čim fomofobična osoba ne ume da se nosi. Fomofobičar istovremeno ima potrebu da bude povezan sa drugima, ali i oseća strah zbog kojeg beži od konekcije u stvarnom svetu. Ova kontradiktorna osećanja izazivaju ambivalenciju sa kojom je teško izaći na kraj kada se svet posmatra kroz isključivo crne ili bele naočare. Kako bi izbegli rizik od upuštanja u realni odnos, fomofobičari idu u ekstrem u vidu onlajn konekcije. Kao jedan od mehanizama za borbu sa emotivnom ambivalencijom oni koriste površnost koja podrazumeva odnose sa mnogobrojnim onlajn „prijateljima“, učestvovanje u velikim grupama ili aktivnostima, ali uvek sa tačno doziranom emocionalnom investicijom. Sve aktivnosti i odnose biraju tako da ne moraju u potpunosti da se prepuste i posvete kako ne bi doživeli intenzivne, a ponekad i oprečne emocije, suočavajući se tako sa pomenutom ambivalencijom.

Strah od žaljenja

Jedna od osobenosti osoba sa fomofobijom jeste i strah od žaljenja. Nemogućnost podnošenja neizvesnosti koju zahteva proces donošenja odluka izaziva u njihovom slučaju strah da će se načiniti pogrešan korak koji će ih lišiti uzbudljivog iskustva. Zbog toga i veliki procent mladih koji se danas nazivaju „milenijumci“ (uzrasta između 18 i 34 godina) na sve ponude odgovaraju potvrdno. Ne biraju aktivnosti niti odnose u koje ulaze, već prihvataju svako iskustvo kako slučajno ne bi propustili nešto uzbudljivo što bi ostali mogli iskusiti. Taj lebdeći osećaj „propuštanja nečega“ vodi ih ka impulsivnom, često i rizičnom ponašanju. Istovremeno, to ih i odvaja od realnih odnosa, budući da se vode mantrom kako tamo negde postoji još bolji partner, još bolji posao, bolji odnos. Fantazija „tamo negde“ pothranjena je parcijalnim objektima i čini da se osoba sve više oslanja na obitavanje na Internetu, prema kojem razvija zavisnički odnos zbog kojeg propušta stvaran život.

Posledice fomofobije

Stalna „konekcija“ ostavlja posledice i po naše psihofizičko zdravlje. Sve veći broj studija pokazuje da stalno proveravanje društvenih mreža dovodi do nesanice, većeg stepena frustracije, nedostatka energije, niskog samopoštovanja i nezadovoljstva sopstvenim životom. Ovi rezultati ne iznenađuju kada se uzme u obzir šta se sve nalazi u osnovi fomofobije. Naše samopoštovanje, ukoliko je „pocepano“ i nestabilno, potražiće spoljašnje objekte na kojima bi se izgradilo. A samopouzdanje izgrađeno na tako nestabilnoj osnovi ne može da potraje i sklonije je urušavanju sa posledicama po psihofizičko zdravlje. Konstantan strah od propuštanja događaja i „ulinkovanost“ preko ekrana onemogućavaju uspostavljanje realnih odnosa i predstavljaju prepreku za razvoj osobe.

Važne odluke poput odabira zanimanja ili monogamnog partnera zahtevaju opredeljenje, sa čime fomofobičari imaju problem. Zbog toga se često čini da fomofobičari zapravu stoje u mestu, iako su aktivni na Internetu (i ulaze u određena iskustva), jer ne prave izbore koji se odnose na dugoročne ciljeve ili koji zahtevaju jedan pravac.

Iako je fomofobija tek nedavno definisana kao značajna vrsta socijalnog straha, njeni koreni su postojali i pre društvenih mreža. Savremeni svet samo je omogućio da društveni strahovi poprime oblik u skladu sa tehnološkim napretkom. Fomofobija je danas prisutnija pre svega zbog načina života koji se promoviše svim medijskim sredstvima. Biti u toku, ne propustiti trenutak, samo reći DA, ugrabiti momenat – svakodnevne su poruke koje se plasiraju u reklamama, vestima i ostalim programima. Stil života koji se danas promoviše ide u pravcu potrage za uzbuđenjem. Sve se to naročito naglašava putem društvenih mreža, gde se svaki intimni trenutak deli sa svetom izazivajući tako dodatnu satisfakciju i efekat „povezanosti“. Stručnjaci iz sveta tehnologije su uočivši razvoj fomofobije među korisnicima Interneta čak napravili aplikacije i gedžete koji će vam pomoći da ne propustite ni jednu objavu na Fejsbuku i portalima. Sve ide u pravcu stalne povezanosti, koja zapravo vodi do izolacije od realne socijalne interakcije.

Tokom komičarskog nastupa 2009. godine (pod naslovom „Oružje za samouništenje“, koji se može iskoristi i za ovaj tekst), Robin Vilijams je opisivao kako ga je na jednom nastupu neka žena snimala telefonom. Zamolio je da prestane da snima, a ona mu je odgovorila: „Kako ću onda zapamtiti ovo veče i pokazati ga drugima?“, a on joj je odgovorio da će morati da prepriča ljudima ono što je videla sopstvenim očima. Više se iskustva ne upijaju očima, već kroz objektiv fotoaparata ili telefona i objavljuju svetu – ne internalizuju se, već se samo pridodaju na gomilu koja raste, a koja se ne povezuje sa ličnim osećanjima. Koncerti, priroda, druženja se snimaju i postavljaju na Internet sa logikom da se tako iskustvo nikad neće zaboraviti. Ali, činjenica je da se život i iskustva pamte očima i dušom, a ne objektivom.

Raštrkani na sve strane ne stižemo da se bavimo sobom niti realnim odnosima koji su nepredvidivi. Izolujemo se dok smo u kontaktu sa stotinama ljudi odjednom – moglo bi se reći da smo zajedno sami. „Korist“ od fomofobije ogleda se u bezbednosti i emocinalnoj distanci, jer tako ne živimo u realnosti koja je zastrašujuća, već u zamišljenom svetu gde skoro da ne postoji rizik da budemo povređeni. Samo se postavlja pitanje: da li izbegavanjem eventualnog bola izbegavamo i sam život i sreću?

Jovana Trbojević
doktorand psihologije
master psiholog i psihološki savetnik
Facebook stranica: Glavologija
www.glavologija.wordpress.com
kontakt: [email protected]