Fontenblo: Dom francuskih kraljeva

Bilo je nedeljno jutro kada sam, ispod tipično francuskog olovnog neba, videla jednu od najvećih francuskih znamenitosti. Dvorac Fontenblo. Prvi put se pominje još u 12. veku. Tu je, vele, Filip Lepi smišljao kako da opljačka templare. Ulazite u dvorac kroz dvorište „belog konja“. Ime potiče od gipsanog konja koji je trebalo da bude monumentalna skulptura, sagrađena po želji Katarine Mediči, po uzoru na onu Marka Aurelija u Rimu. Fontenblo su rečima dotakli i slavili i Ronsar i Flober. I Ruso je tu izveo svoju predstavu. U njemu su živeli mnogi francuski kraljevi od Fransoa I koji ga je dao iznova graditi sredinom 16. veka u duhu renesanse, pa do Napoleona III. Fascinacija počinje već na ulazu. Kojim stepeništem krenuti jer je važan i odabir ulaska u svet krinolina i raskoši, manira i frivolnosti, plišanih štiklica, pudera, mladeža i perika, intriga i lepote što se rasprostiru i nadmeću u 1.500 odaja. To je prvi primer italijanske manirističke dekorativne umetnosti i veštine uređenja parkova prilagođenih francuskom ukusu, pa je ceo stil i nazvan „fontenlboovski“. I kao što je kralj želeo, Fontenblo jeste galerija slika i skulptura renesanse, izvanredna biblioteka je riznica sačuvanog znanja. U njemu je se krije tajna francuske veštine izrade nameštaja. Građen dva veka, veličanstveni dvorac svedoči o Anriju IV u čije vreme je u dvorcu bilo i hiljadu ljudi. Kralj Sunce je voleo Fontenblo toliko da je sagradio u njemu teatar. Za vreme Francuske revolucije divna palata je opustošena i služila je kao zatvor. Cinici su rekli: „Šteta što je nedostatak kulture sestra slobode, jednakosti i bratstva“. Ipak pamti se ono što je rekao Napoleon Bonaparta: „To je pravi dom kraljeva, kuća vekova.“ Vratio je sjaj dvorcu koji ponovo postaje centar političkog i kulturnog života. Ali ovde će Napoleon potpisati i abdikaciju.

A vek i po pre njega, u dvorcu je živela Kristina, kraljica Švedske, pošto je napustila presto i svoju zemlju. Ta izvanredna ličnost, jedna od najobrazovanijih osoba svoga vremena, kojoj je Dekart bio učitelj dok je bio gost na njenom dvoru, volela je umetnost i nauku, finansirala je mnoge pozorišne predstave u Stokholmu koji više nije bio „na kraju sveta“. Odlučna u nameri da se ne udaje, već da odredi svog naslednika, odmah potom je izgubila i interesovanje za presto, abdicirala i zadovoljstva duha i čula nalazila je i u Fontenblou. O savršenim odajama, pričama, tajnama, kuloarima, ljubavnicima, može se pročitati u sonetima. Ili barem naslutiti. Mene fascinira ta crvena boja, moć zaogrnuta purpurnom otmenošću u prestonoj dvorani. Budoar Marije Antoanete što je prepoznavala slatkiše u svemu. I skulpture žena uskih lica, dugog vrata, to alabastersko belilo, ti elegantni udovi i te malene, uzdignute senzualne grudi. Pogled kroz jedan od prozora. Jezero. Puno labudova. Belih i vitkih vratova. Kao statue žena. A Fontenblo je i dobio ime po izvoru divne vode.