Francuska (1): Četiri elementa Pariza

Od svih izrečenih misli o putovanjima, ova mi je najbliskija. Bicikl zaista ne zauzima mnogo mesta u svetu, ima hladan guvernal i visoko sedlo, ali s pouzdanjem krećem na njemu, u manje-više prometne ulice i uličice Pariza. Krećem sa nulte tačke, kod Notr Dama.

April je, njegov četrnaesti dan. Iznad tornja se cepaju oblaci kao da su od belog, guveriranog papira. Usput, pravim snimak Notr Dama, na kome je započeta rekonstrukcija krova. Metalna konstrukcija liči na krupnu, rukom rađenu čipku koja se, kao puzavica, penje ka vitkom tornju. Ne mogu je izbeći u snimku ali ne marim; slikam mlado i promenljivo svetlo nad crkvom. Vazduh je težak od hladnoće, mi ipak krećemo u višesatnu vožnju; grupica od nas šest, za vodičem, u gusti saobraćaj i još gušću priču na dva jezika. Žustra Jasmin, vodič, s ljupkim šeširićem na glavi, priča nam pred parlamentom o Simon Vejl, čuvenoj ministarki zdravlja koja je preživela tri naci-logora i izborila se za prava žena da odlučuju o svom telu, duhu i stilu života.

O Simon de Bovoar i Žan Pol Sartru. Usput, gledamo kako se peku bageti u pekarici na nekom ćošku i džinovske puslice u poslastičarnici, od kojih ulica miriše na vanilin šećer; bude nam toplo za tren, ali svako zastajkivanje je kratko i opet se vraćamo svojim biciklama i vetru. Uprkos njemu, voda u Seni je ogledalski glatka i mirna, kao da stoji.

Nasuprot njoj, svetla grada, posmatrana iste noći sa Trijumfalne kapije , teku i izlivaju se poput nezaustavljivih rečica; ta svetla liju i potapaju zemlju, račvaju se i stežu je pipcima ogromnog oktopoda čudesnih boja, pa pomišljam kako su četiri elementa u ovom gradu pobrkana, na zavodljiv i neobičan način. Kod Trijumfalne kapije mislim i o doktoru Raviku – Remarkovom liku i zadivljujuć mi je osećaj kako se u mom životu i u mojoj duši literatura i stvarnost mešaju na sličan način kao bazični, životni elementi, previđajući u tom času u potpunosti, onaj četvrti .

Sutradan, prolazim opet pored Notr Dama, ispred crkve je već dugi red i mislim kako moram tu stati već sledećeg dana. Želim to, ali zaboravljam opet da se na svakom putovanju, uključujući i život sam kao putovanje, svakom otvara ono što treba da mu se otvori, a ne ono što on želi.

Već istog dana, u samom smiraju, dok sam sa Ajfelovog tornja žedno gledala panoramu grada , Notr Dam je buknuo. Četvrti element. Vatra. I početak Strašne nedelje.

Sledećeg jutra, vatrogasna kola i bezbrojne televizijske ekipe. Čuju se samo glasovi izveštača koji na raznim jezicima pričaju u mikrofone. Okupljeni ljudi, prolaznici, civili – ćute i gledaju. Krova nema. Ni vitkog tornja koji je cepao oblake. Potamneli zidovi pod lupom bistrog, jutarnjem sunca. Žene plaču duž ulice i sve nekako stoji, samo dole, niže, Sena je iznenada krenula i talasa se; mreška se i lišće u prastarim topolama nad njom.

I figurice Gargojla, malih, simpatičnih čudovišta tipičnih za gotičke građevine, sa viševekovnom ulogom čuvara crkava od nevernika, ali i oluka za kišu, ćutale su u izlozima u obližnjoj suvenirnici kod Notr Dama. Oni pravi Gargojli u visinama, iznad reke, kao da su malo pridremali pred sumrak kad se pojavio prvi jezičak vatre.