Stižemo u grad Anže, prestonicu nekadašnje grofovije Anže.
Nalazi se između reke u podnožju brda na čijem vrhu dominira tvrđava iz 13. veka. Prvobitno je služila kao granična postaja, ima 17 kula i jedinstvenu kolekciju srednjovekovnih tapiserija sa izvanredno očuvanim bojama. Prošli smo kroz centar grada, smestili smo se u starinski hotel čija unutrašnjost podseća na dvorac. U udobnim zlatasto-srebrnim sobama sa kitnjastim ukrasima – i mi se pomalo osećamo carski. Ubrzo izlazimo, pa naoružani mapama Anžea krećemo u istraživanje.
Dočekuje nas sumrak i široka ulica koja vodi do obale reke Men, pritoke Loare. Prolazimo pored fontane i nekoliko bistroa.
I sve bi bilo lepo – da nije pusto! Nigde žive duše! Ni psa, ni mačke, ni prolaznika, pa čak ni turista – ubrzo se i mi vraćamo u hotel, ali ne u sobu već u hol da ćaskamo.
Anže ću pamtiti po gotskoj katedrali sveti Moris iz 12. veka koja se nalazi na vrhu strmih stepenica sa krstom koji stremi ka nebu – a posebno njene prelepe vitraže.
Sledećeg jutra smo krenuli dalje, 20 kilometara prolazeći pored plantaža jabuka u cvatu prekrivenih providnim folijama i stigli u Somir.
Ukrašen raznobojnim zastavicama od skorašnjeg festivala, ova ljupka varoš koja leži na obali reke ima uzane uličice i drvene kapije. Na ogromnom trgu sa zbijenim kućama od crvenih cigli ukrašenih izukrštanim gredama – pridružuje nam se gospođa Mirej, naš francuski vodič.
Odmah započinje priču iz istorije Somira.
Mesto je bilo glavni centar srednjovekovnog protestantizma u Francuskoj. Kraljevska porodica dinastije Valoa nije imala muškog naslednika pa je krunu nasledio njihov daleki rođak Anri Četvrti, grof od Navara iz dinastije Burbon. Bio je prvi protestant koji je vladao zemljom. Učen i progresivan, osnovao je univerzitete i doveo najpoznatije profesore iz sveta tako da je Somir slovio za grad aristokratije.
Penjemo se strmim vijugavim putem, ispod nas ostaju somirski krovovi, sivi i špicasti. Stižemo na travnatu zaravan.
Na postolju nekadašnjeg utvrđenja uzdiže se „lebdeći“ dvorac Somir. Blistavo beo i minijaturan, služio je uglavnom za dvorske zabave.
Vraćamo se istim putem i izbijamo na obalu Loare. Pred nama je ravnica pa ubrzo nailazimo na mesto koje se naziva Šino.
Najednom na vedrom nebu se pojavi tamni oblak i zakloni sunce. I mada je crn i zloslutan, zasigurno neće doneti kišu – jer to nije oblak već dim iz jednog od odžaka nuklearne elektrane Šino. U Francuskoj ih ima nekoliko i nigde nisu dobrodošle.
„Država kaže – da ne postoji rizik, ali svima koji žive u blizini nuklearke širokogrudo deli razne benificije.“
Rogobatno i zastrašujuće deluju ti kockasti objekti koji grubo odudaraju od nežnog, vilinsko bledozelenog okruženja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
