Kaldrmisana, strma ulica, jedna bakalnica, ali ne i bakalski duh, i kafić na uglu sa ogromnom slikom glumice Odri Tatu.
Nasmejana, crnokosa Odri sa postera na zidu kafića , poznata po svojoj ulozi u filmu „Čudesni svet Amalije Pulen“, najprikladniji je vodič za šetnju po brdu Mont Martr. Svojevremeno, Amelija nam je pokazala boje Mont Martra, gde je živela prepuštena maštarenjima, ali i istinu da se život sastoji od sitnih stvari i naoko nevažnih detalja, nevidljivih putokaza kojima se mogu usrećiti drugi, što opet dovodi i do vlastitog ispunjenja.
A brdo Mont Martr smešteno na severnom delu Pariza i pokazuje se u vidljivim i nevidljivim detaljima; špil karata bez aduta, u kome su sve boje podjednako važne.
Plava vrata sa brojem 54 otvarao je Vinsent Van Gog dok je živeo u Parizu. Kažu da se današnji stanari zgrade ljute kad grupice turista zastajkuju pred zgradom, dižući pogled ka prozorima iza kojih su bratu Teu pisana gorka i čežnjiva pisma slikara koji za života nije osetio ni kap uspeha.
Ovih dana, na licitaciju je iznet revolver kojim se Vinsent ubio, pronađen na jednoj njivi u Provansi s koje se, u suton, smrtonosno ranjen, vratio. Predviđaju se visoke sume koje će biti ponuđene za njega i pomišljam šta bi za tu bizarnost rekla Ameli, kad bi ponovo kao u filmu, slepom čoveku opisivala svet i svoje brdo Mont Martr u kome se najviše oseća duh celog grada?! I nije samo duh jednog grada u pitanju, već mogućnost svakog čoveka da se slobodno prepusti životu i snovima o njemu. Tu leži istina o brdu.
Penjući se na njega, učinilo mi se da zapravo silazim duboko u vreme ispod ovog i da zamršena istorija uskih uličica, sa starim kućama, visokim prozorima i odžacima, ljupkim kafanicama po uglovima i svetiljkama koje su se palile u sumraku pomalo naherene ispod sve nižih oblaka – primorava svakog da se prepusti detaljima. Krivudavi kapilari starog grada, sa uskim trotoarima, kamen i zidane ograde sa puzavicama koje se prelivaju preko njih, drveni kapci na prozorima, prastari vinograd, vetrenjača zaklonjena granama drevne vrbe kao zavesom, vašarski karusel, kanal u kome se ogledaju oblaci i najednom, na samom vrhu – samo isplovi bešumno ogromna crkva Sakr Ker; nesagledivi beli brod nežno spušten sa visina.
Ispred nje, otvara se pogled na grad, to je trenutak ushićujuće celine, da bi se opet u silasku s brda vratilo dragocenim detaljima koji su se kao staklići kaleidoskopa kretali pre očima. Stepenište, šljunak, drveće, lampioni, šetači, postavljeni stočići , šljašteći izlozi suvenirnica. U uglu jedne, figura Kvazimoda u bordo ogrtaču i ljupki obrisi Malog princa u društvu sa lisicom, ovcom i ružom. Svi zajedno stoje kao mali svetionici, i kao tinjajući obeleživači literature koja ne uzmiče pred nevremenom.
U poslednjim zracima dnevnog svetla, vidim ogromni maslačci su već savili glave, i neobični ljubičasti cvetovi zatvarali su se kao kapije, pred prvim srebrnim kapima kiše, zalepršanim u vazduhu. Mont Martr je i dalje bio zelen, crven, beo, od boje peska i cimeta nadeven; ni sumrak, ni kiša nisu isprali tu sliku.
A kad su, u podnožju, zasvetlela crvena krila „Mulen ruža“, učinilo mi se da ću videti i neke od onih za koje je Tuluz Lotrek izrađivao plakate, da ću ih videti kako izlaze iz skrivenih nabora vremena na čašicu gorkog pića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
