Francuska: Sudbine građana Orana

Ovih dana je isceljujuće čitati Kamijevu Kugu. Sve što nam se dešava čovečanstvo je preživelo puno puta. Odgovori zajednica i pojedinaca su milenijuma slični.

Postoji izvestan broj mogućnosti. Na svakom je da izabere onu koju može da pojmi i koja je u skladu sa načelima prema kojima živi. Smrti se ne može umaći, mada može joj se primaći, analizirati je, odložiti… ali ishod je uvek isti.

Elem imaginarni građani Orana (radnja je smeštena u 1941, a roman je izašao 1947) prolaze kroz pet faza. I mi ćemo ako budemo imali pameti i sreće. Na svakom je da izabere.

U prvoj fazi iz koje smo izašli pošast se pojavljuje i osporava. Mrtvi pacovi po ulicama Orana su samo začudili građane. Kad oni što su ih uklanjali (ljudi bez privilegija – domari, čistači) počnu da umiru, cenjeni građani i autoriteti Orana to tretiraju kao izdvojene incidente. Neki se i podsmevaju. Vlast izražava tek sumnju, odbija da prihvati fakte. Broj mrtnih počinje da raste. Konačno vlast proglašava stanje epidemije.

U drugoj fazi vlast zatvara grad i zabranjuje putovanja. Cenjenim građanima Orana u glavi je kako da pobegnu. Kriminalci dobijaju na značaju jer oni mogu obezbediti bekstvo, naravno ilegalnim putevima.

Kroz ovo smo, takođe, prošli. Koliko Beograđana je zbrisalo u vikendice, ka rođacima u unutrašnjost gde zaraženih još nema. Svako smišlja vlastitu strategiju.

Jednima je to prilika da učvrste vlastiti položaj. U tome se ističe sveštenik čije propovedi optužuju građane Orana. Po njemu su gresi građana Orana prizvali pošast. Među građanima raste religioznost i kajanje. Drugi pak sabiraju snagu da pomognu ugroženima.

Treća faza je podobna onome što upravo preživljavamo.

Policija, vojska, sudovi – jednom rečju represivni aparat dobijaju sve više ovlasti. Na snazi je policijski čas, ljudi se sahranjuju bez pijeteta, poštovanja običaja, misa, dakle brze, nevidljive, instant sahrane. Građani zarobljeni u svojim kućama propadaju emocionalno i fizički.

Četvrtoj fazi se približavamo, polako ali sigurno. Kod onih što su aktivno delovali raste osećaj pripadnosti zajednici i lične vrednosti, mada će i neki od njih izgubiti ličnu bitku sa pošasti.

Ljudi se interesuju za živote sapatnika, rađaju se prijateljstva, neki se odlučuju da zajedno zaplivaju u moru, na vidiku su ponovo radosti življenja. Broj mrtvih i zaraženih opada.

Ako dočekamo petu fazu, slavićemo život. Većina je imala priliku da razvije svoje dobre osobine, da bolje razume svet u kojem živi, da stekne nove prijatelje, da se suoči sa posledicama svojih izbora. Slavi se heroizam malih, „običnih“ ljudi i prezire kukavičluk i slepilo moćnika.

I tako ko će znati koliko puta u istoriji ljudi prolaze kroz katastrofe, pojedinci kroz pripreme za neumitnost smrti, beskrajan broj puta ponavljajući iste modele ponašanja.

Oni najmudriji među nama su nam davno dali šansu da se pripremimo, suočimo sa zlom i nama samima, ali nauk se nekako uvek izmakne.

Knjige, ljudi, knjige, a ne zvona i praporci.