Fridrih Niče – nihilista koji je neopravdano povezan s nacizmom

Rođen je 15. oktobra 1844. u gradu Rekenu, u Nemačkoj. Već u ranom detinjstvu je ostao bez oca i noseći se sa teškim gubitkom bio je prinuđen da se školuje u uglednim školama i da tako stekne što veće obrazovanje.

Upisao je teologiju, koju je nakon izvesnog vremena morao da napusti, ali se ubrzo nakon toga pronašao u oblasti klasične filologije, gde je briljirao sa velikim uspehom. Doktorirao je sa samo 24 godine, a već 1872. godine izlazi njegova prva filozofska knjiga ,,Rođenje tragedije“.

Imao je poseban stil pisanja, pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne koristeći previše filozofskih teza.

Njegov rad se odnosio na nezadovoljstvo načinom života i načinom razmišljanja u njegovo vreme, smatrajući da je individualnost potisnuta kulturnim modelom koji podstiče uklapanje u društvene norme.

Smatrao je da je moral iznad svega i da se moralom mogu nametati određeni načini života, u moralu je video večnu istinu i moć i nije prihvatao ništa osim toga. U učenjima moralista on je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače.

Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno, da je ona ,,večno vraćanje istog“, i verovao je da novije istorijske forme nisu naročito bolje od starijih.

Jedna od njegovih najpoznatijih izreka ,,Bog je mrtav“ se često nalazila na udaru pogrešnih shvatanja i interpretacija. Zapravo se nije mislilo da je on opisao smrt Boga u bukvalnom smislu, već da on time želi da iskaže ,,propast hrišćanstva“.

Stavljao je sebe u ulogu posmatrača i uvideo da Bog više nije izvor apsolutnih moralnih principa, što je na neki način uvideo i Hegel u opisu večne boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena.

Imao je prisnu vezu sa usamljenošću koju je iskazivao u svojim pismima. U jednom od njih govorio je da je prilično usamljen, jer oko sebe nema pravog prijatelja, niti filologa. Svoju usamljenost je doživljavao bezazleno, skrivajući je, a u jednom svedočenju, u pismu sestri, je ostavio poseban uticaj rekavši:

,,Od malih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bih imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećaja usamljenosti. Bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao, ili makar verovao da nalazim, trunčicu zajedničkog…“, napisao je Niče.

Za Ničea se kaže da je bio zastupnik nihilizma (nastalog od latinske reči nihil, što znači ništa) i to je filozofsko uverenje koje govori da u realnosti ništa ne postoji ili da se ništa ne može pouzdano spoznati. Nihilizam je doveo do poricanja vrednosti, vlasti, zakona i često je vodio ka terorizmu i nasilju prema uspostavljenom sistemu. Zbog ovoga mnogi ljudi osećaju omraženost prema dotičnom filozofu.

Posle smrti, Ničeova dela je prepravljala njegova sestra Elizabet-Ferester Niče, kako bi se uklopila u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je ona zastupala. Zbog reformi u njegovim delima ona su često bila neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.