Fuenlabrada: Priča o jednom Partizanu

Šesnaestog aprila 1992. godine agencije su javile, a Canal plus je preneo kratku vest: „Predvođena trenerom debitantom, grupa mladića je osvojila titulu košarkaškog prvaka Evrope, iz egzila“. Trener debitant bio je Željko Obradović. Grupa mladića je te 1992. u proseku imala 21,7 godina i zbog ratnih sukoba u Jugoslaviji odigrala je 16 od svojih 17 takmičarskih utakmica van Beograda. Utočište im je pružilo jugozapadno madridsko predgrađe Fuenlabrada. Ova radnička spavaonica (koja danas ima stabilan prvoligaški klub) uz crno-bele iz Beograda je učila i zavolela košarku.

Na hodočašće krećem lakim metroom, linijom pet (kao broj na dresu mladog Predraga Danilovića), ukrcavam se na koloseku devet (kao broj skokova Slaviše Koprivice na odlučujućoj utakmici protiv Knora) madridske stanice Atoča.

Pokušao sam da zamislim kakvu li je filozofsku misao u pravcu saputnika ispalio Milenko Savović, kada je Partizanova ekspedicija, posle 30 minuta vožnje, prvi put zagazila na svedeni železnički terminal Fuenlabrada – 2.602 kilometra daleko od svoje kuće.

U krugu od 300 metara oko stanice se nalaze sve lokalne „znamenitosti“ – opština, „trg“, tržni centar i kao njegov sastavni deo – dvorana sportova Fernando Martin, otvorena neposredno pre dolaska uvaženih gostiju iz daleka. Gosti su Fuenlabradi podarili prvi košarkaški trofej i najvažniju stavku na Wikipediji i u bedekerima.

Osim što su bili izbeglice iz beznađa i sportski apatridi, mladi košarkaši Partizana su 1992. godine i kao potpuni autsajderi odsvirali rekvijem za jugoslovensku košarku.

Ne mogu ni da pretpostavim kakve su dileme lomile Iva Nakića, čija je porodica tokom izbijanja ratnih sukoba ostala sa druge strane vatrene linije. Pamte se ONA trojka Đorđevića i fenomenalan učinak Danilovića, ali uvek treba naglasiti da je Ivo Nakić u Kupu evropskih šampiona te sezone za Partizan ubacio najviše trojki. Gazda obližnjeg bistroa u Ugarskoj, tj. Mađarskoj ulici tvrdi da su narandžaste kronos patike koje drži na udarnom mestu u izlogu pripadale upravo Partizanovom Riječaninu. Mene je u obilazak hale i trofeja prvaka Evrope povela Ella Tabak, ćerka nekadašnjeg jugoslovenskog i hrvatskog reprezentativca na privremenom radu u Fuenli.

Partizanov novi, rezervni položaj, hala Fernando Martin je ugostio i video evropske velikane svog vremena. Deca iz lokalne škole NILE su navijajući za Partizan protiv „domaćeg“ Huventuda na sebe navukla gnev španske javnosti i potvrdila maksimu „Partizan iznad lokalpatriotizma“. Jer kao što je Partizan i tvoj i moj, i titula prvaka Evrope iz 1992. podjednako pripada Beogradu i Fuenlabradi.