Gastro vodič kroz Albaniju: Od petula sa medom do jagnjetine u sosu

Albanska kuhinja je neobičan spoj mediteranske i balkanske hrane, a ono što je turistima često i najbitnije – cene po restoranima su jeftinije nego na bilo kojim drugim tradicionalnim letnjim destinacijama, od Hrvatske, Crne Gore, do Grčke i Turske.

Nacionalni ponos nije samo srpski izum, pa ćete se tako začuditi kada lokalci počnu da vas ubeđuju da su sarma ili đuveč (isto se i tamo izgovaraju) tradicionalna albanska jela. Isto će biti i sa musakom koja više liči na srpsku varijantu bez bešamela (sa prelivom od mleka, jaja i pavlake) umesto na originalno grčko jelo.

Isticanje patriotizma ogleda se i kroz kafu, pa ćete uz kapućino, espreso ili nes frape svugde naći i albansku kafu, koja je, naravno, ista kao turska, srpska, grčka, bosanska ili makedonska.

Razlike su u nijansi, a albanska je nalik bosanskoj jer se tradicionalno priprema tako što se u dno džezve stavi kafa da se „ispeče“, pa se potom prelije vrelom vodom.

Nacionalni ponos pronaći ćete i u „Tepelan“ vodi koja mu dođe kao pandan našem „Knjazu Milošu“.

Uz „Tepelan“ vodu ide i priča o Ali Paša Tepelanu, koji je bio janjičar, a vremenom je postao veliki vezir Otomanskog carstva zadužen za Epir (slično kao naš Mehmed-paša Sokolović).

Međutim, pošto Tepelan nikada nije zaboravio svoje poreklo, a kada je dovoljno ojačao i osnažio vojsku lokalnim Albancima, Grcima i Srbima, odlučio je da proglasi nezavisnost Epira.

Iako je njegov ustanak početkom XIX veka krvavo ugušen, a njegova odsečena glava poslata u Istanbul, istoričari nemaju dilemu da je njegova hrabrost zapalila vatru otpora prema Turcima koja se potom proširila i na Srbiju, gde je Prvi srpski ustanak podigao vožd Karađorđe.

Jedini problem sa Tepelanom predstavlja to što istoričari još uvek ne mogu da se usaglase da li je bilo albanski ili grčki heroj, s obzirom na to da je rođen u Janjini i da je službeni jezik u nezavisnom Epiru bio grčki.

Ali, vratimo se sa albanskog ponosa na albansku nacionalnu kuhinju, koja je u praksi u stvari mešavina italijanskih, grčkih, srpskih, turskih i bugarskih tradicionalnih jela.

Uticaj Italije na primorju toliko je jak da ne postoji restoran koji ne nudi pice, lazanje, kalcone i druge đakonije specifične Apeninskom poluostrvu.

Imaćete osećaj da je Italija bukvalno svuda oko vas.

Tako ćete i u ribljoj taverni i u klasičnoj taverni sa jelima sa roštilja, pa čak i u grčkim varijantama taverni sa girosom i suvlakijem obavezno na meniju ugledati pice (uvek pečenu u peći na drva), raviole ili njoke sa raznim varijantama mesa.

U picerijama će vam nuditi italijanske (iste kao srpske) i američke palačinke, a u poslastičarnicama italijanski sladoled.

U tavernama će vas pitati hoćete li ribu na italijanski (sa roštilja) ili domaći način (prženu u tiganju). Italijanski jezik je uz grčki dominantan kod ugostitelja.

Ako se uzdate samo u engleski, ne očekujte da ćete se lako sporazumeti sa većinom konobara ili prodavaca.

Oni stariji i iskusniji pokušaće da vam, ako treba, rukama i nogama objasne šta se nalazi u jelu čiji vam naziv nije dovoljno poznat, dok će mlađi i snalažljiviji tražiti da na engleskom izgovorite jelo koje želite u njihov telefon, a aplikacija će im prevesti na albanski šta u stvari tražite.

Jezička barijera verbalno neće biti lako prevaziđena jer vas i pored „Google translate“ i drugih dostupnih programa često neće razumeti šta tačno tražite.

Ali ne brinite – šta god da na kraju dobijete na tanjiru, sigurno će zadovoljiti vaše čulo ukusa.

Od Drača, preko Valone, do Sarande nećete pronaći lošu tavernu, to vam čak mogu i garantovati. Zato, batalite objašnjavanje, ubodite prstom u meni i ne brinite. Gastronomska vožnja biće više nego zadovoljavajuća.

Ako uspete da se sporazumete, ne plašite se da pitate za preporuku, umesto da lutate po meniju.

Na taj način ćete probati i nešto što neće biti dostupno prosečnom turisti.

Kao što je na primer vrsta divljeg oslića (merluc), iz zalihe koju je „ujak konobara ulovio pre neki dan“.

Ako ste u Grčkoj već jeli plodove mora, onda vam i nazivi riba neće biti strani i lako ćete u meniju bez slika razlikovati barbun od lavrakija (brancina).

Specifičnost albanskog primorja leži i u tome što šta god da naručite iz morske trpeze, račun po osobi neće izaći preko 20 evra (u proseku porcija najčešćih morskih riba iznosi oko 10 evra).

Ako biste baš insistirali da probate nešto što je zaista tradicionalno albansko, što se ne može naći i u drugim balkanskim kuhinjama, onda bi to bio tave koši – jagnjetina u sosu od jogurta i kiselog mleka, zapečena u rerni, uz koju po pravilu ide pirinač (Bugari imaju slično, ali ipak ne isto jelo).

Za tave koši, kao i za svaku jagnjetinu, važi pravilo da jagnje treba da bude planinsko – što za zemlju koja praktično nema ravnicu ne predstavlja problem.

Drugo tipično albansko jelo su petule, nalik srpskim uštipcima, ali od pufnastog i mekanog testa neutralnog ukusa koje delimično podseća na naše krofne (teško je rečima dočarati ukus).

Petule se uglavnom služe za doručak, a na vama je da odlučite da li će to biti slana ili slatka varijanta.

Slana ide uz mladi sir i pršutu, a slatka uz bagremov med (tradicionalno) ili čokoladne kremove (moderno).

U restoranu će vam uz činiju petula poslužiti sve – i mladi sir, i razne vrste pršuta i (kuvanih) šunki, i med, i marmeladu, i čokoladni krem namaz, i voće – pa vi sami birate kakvu ćete varijantu jesti. Lokalci će prvo da izaberu slanu varijantu, a onda će poslednjih par petula ostaviti za umakanje u med.

Ne treba posebno napominjati da će vas takav doručak energetski držati sve do uveče i dati vam snage za celodnevno plivanje, ali i istovremeno stvarati „zimske“ naslage oko stomaka, tako da je oprez u količini koju ćete pojesti ne samo poželjan već i neophodan.

Među tradicionalna albanska jela ulazi i burek koji ćete i tamo naći u svim varijantama, od sira i mesa, do šunke, kačkavalja, pa čak i malina.

U nacionalno jelo ubrajaju se i ćufte, a od srpskih se razlikuju jer se serviraju samo pržene na tiganju, uz pomfrit ili pire, a bez paradajz sosa (isto kao u Grčkoj).

Albanija će se naročito dopasti ljubiteljima supa jer ih ima u raznim varijantama, od toplih do hladnih.

Osim klasičnih telećih ili pilećih, moći ćete da probate u obe varijante supe od spanaća, brokolija, luka, bundeve, paradajza…

Ma bukvalno čega god.

Kombinacija je bezbroj, a neretko prave i neke spojeve koje bi u Srbiji malo ko probao (npr. luk, brokoli i bundeva).

Lično mi je najjači utisak ostavila čorba od povrća koja samo po nazivu podseća na italijanski minestrone.

U pitanju je toliko gusta čorba od svih vrsta povrća, uključujući i grašak, kukuruz, geršlu i još ko zna koje razne druge đakonije, a čiji jedan tanjir je više nego dovoljan da zasiti čak i najzahtevnije gurmane.

Kad se podvuče crta i uzme u obzir mešavina svih nabrojanih kuhinja, teško da će se naći neko ko u Albaniji neće pronaći odgovarajući gurmanluk.

Ako se za naredno letovanje opredelite za ovu destinaciju, uračunajte odmah i da ćete se kući vratiti sa nekoliko kilograma viška.

Ne oslanjajte se previše na samodisciplinu jer ovakvu mešavinu evropskih kuhinja na jednom mestu teško da ćete pronaći bilo gde drugde.

Albancima možda nedostaje originalnih njihovih gurmaluka, ali im umeća za pripremanje tradicionalnih evropskih jela ne nedostaje – bila to piletina sa četiri vrste sira, bečka šnicla ili teletina i jagnjetina ispod sača.

Albansku baklavu namerno nisam ni spomenuo jer nećete pronaći način da je ne probate.

Ako vam je ne posluže u restoranu, budite sigurni da će vam je uz kafu sigurno ponuditi gazdarica ili domaćin u apartmanu gde boravite.

Od slatkiša ćete se tamo, isto kao u Srbiji, teško odbraniti. Pa ko preživi takvu gastronomsku avanturu – imaće o čemu posle da priča.

Srpski slatkiši na rafovima supermarketa

Iako su poslastičarnice sa domaćim kolačima svuda oko vas gde god da krenete, u Albaniji ipak nećete u prodavnicama pronaći mnogo lokalnih marki čokolade i keksa. Na rafovima supermarketa dominiraju srpski i grčki konditorski brendovi, pa vam tako gde god da krenete po tamošnjem primorju neće nedostajati ni „jafa keks“, ni „najlepše želje“ ili „euroblok“. Iako su imena ispisana na albanskom, lako ćete prepoznati pakovanja ovih brendova, na kojima piše da su „made in Serbia“.