Gde je Dostojevski nalazio inspiraciju za svoje likove?

Dostojevski potiče iz porodice koja je pripadala nižem plemstvu, a poreklom je iz Ukrajine. Ocu Mihailu i majci Mariji, Fjodor je bio drugo od sedmoro dece.

Prema navodima, majka mu je bila blage naravi, za razliku od oca vojnog hirurga koji je bio nasilni alkoholičar. Majka mu je umrla od tuberkuloze, a o smrti oca kruže glasine: po jednima ubili su ga sopstveni kmetovi zbog nasilnog ponašanja, a prema drugima ubijen je iz finansijskih razloga.

Fjodor je bio vezan za svog oca pa ga je njegova smrt jako potresla, a on tada po prvi put dobija epileptični napad. To je bolest sa kojom će živeti do kraja svog života.

On i brat Mihail su 1837. godine započeli školovanje u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu. Fjodoru školovanje ovde nije išlo zbog njegove nezainteresovanosti za matematiku i ostale prirodne nauke.

Nakon akadedemije, 1846. godine objavio je svoj prvi roman „Bedni ljudi“ koji je dobio sjajne ocene od tadašnjih kritičara. Visarion Belinski, jedan od najistaknutijih ruskih kritičara izjavio je: „Rođen je novi Gogolj!“.

Dostojevski je postao član književnog kluba i sa ostalima je debatovao o potrebi sprovođenja određenih socijalnih reformi. Carska Rusija nije imala razumevanja za njihove ideje, pa je 1849. godine zabranjen rad ovog kluba.

Od streljačkog voda do Sibira

Carska vojska uhapsila je Dostojevskog i njegove drugove 1849. godine pod optužbom da su učestvovali u revolucionarnim akcijama protiv Cara Nikolaja I. Osam meseci proveo je u pritvoru da bi 16. novembra iste godine bio osuđen na smrt streljanjem zbog „pokušaja širenja i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji“.

Streljanje je bilo lažno jer je vojska mladiće ostavila u životu, ali su oni poslužili kao primer nadmoći Carske vojske. Dostojevski je zatim upućen na četvorogodišnji prinudni rad u Sibir. Tako je dobro započeta književna karijera prinudno prekinuta.

Tokom robije, njegova bolest je uznapredovala, pa je sve češće doživljavao napade epilepsije. Ipak, ružan period kasnije će mu poslužiti kao inspiracija za nova dela.

Kasnije će Dostojevski pisati: „Koliko li sam izneo s robije narodnih tipova, karaktera! Saživeo sam se s njima i zato, čini mi se, da ih dobro poznajem. Koliko li istorija skitnica i razbojnika i uopšte sveg crnog, tužnog života. Biće dovoljno za cele tomove.“

Nakon završetka robije, još pet godina proveo je ratujući u Kazahstanu.

Iskustvo u Sibiru i vojsci, izazvalo je promenu u stavovima Dostojevskog. Drski i svojeglavi mladić, napušta svoje ranije ideje i vraća se tradicionalnim ruskim vrednostima i veri.

Novi početak donosi težak porok

U delu “Zapisi iz mrtvoga doma” Dostojevski prenosi svoja iskustva iz ropstva. Tada je upoznao Mariju Isajevu koju je oženio 1857. godine, a njihova veza je bila teška. Čini se da nisu bili jedno za drugo, a Marija je Fjodora gledala više kao brata. Ipak, on je nju voleo zbog emocija koje je u njemu probudila, ali ga je često jako povređivala.

Marija je umrla 1864. godine, a ubrzo za njom i Fjodorov brat Mihail. Dostojevskog je ovo jako pogodilo. On se nalazio u teškoj finansijskoj situaciji, a tada je trebalo i da izdržava udovicu svog brata i njegovu decu.

Upao je u stanje depresije, a novac je pokušavao da zaradi kockanjem. Često je naglašavao da za razliku od Tolstoja ili Turgenjeva, on ne potiče iz bogate porodice pa mora da piše kako bi zaradio novac.

Često su rokovi koji su mu nametani uticali na kvalitet romana i dela su trpela zbog njih. Delo “Zločin i kazna” iz 1866. godine napisano je u jako kratkom roku, upravo kako bi Dostojevski isplatio dugove koji su se gomilali. To nije bilo dovoljno da ga spasi od bede, pa je pod pritiskom izdavača napisao i roman “Kockar” kako bi podmirio svoje dugove.

Studentkinja Aponalinarija Suslova koja je bila 20 godina mlađa od Dostojevskog bila mu je velika ljubav. Ipak, ona je odbila da se uda za Dostojevskog, a prema navodima, od svih žena u životu Dostojevskog ona ga je najviše povredila.

Zaljubiti se ne znači voleti. Čovek se može zaljubiti i mrzeći.

Svoju ljubav do smrti – Anu Grigorjevnu Sutkinu, Dostojevski upoznaje tokom pisanja romana “Kockar”. On je bio 25 godina stariji od nje što ih nije sprečilo da se 1867. godine venčaju. Ana je pomogla Dostojevskom da se izbori sa zavisnošću od kockanja.

„Dostojevski nikome nije dužan“…

Prema urbanoj legendi u jednom kazinu u nemačkom gradu Visbadenu, sve do 2014. godine na ulazu je stajala tabla na kojoj je pisalo: „Ovoj kockarnici F.M. Dostojevski ostao je dužan…“, navodeći cifru koja je prema navodima, odgovarala sumi od oko 240.000 evra.

Roman Abramovič, ruski milijarder i vlasnik britanskog fudbalskog kluba „Čelzi“ čuvši za tablu i ono što se nalazi na njoj, u potpunosti je isplatio „dug“ Dostojevskog.

– Dostojevski nikom ništa nije dužan. Naprotiv. Skinite tu sramnu tablu!, poručio je Abramovič.

Stvaralaštvo i značaj Dostojevskog

Iskustva iz Sibira i prilika da sretne raznovrsne ljude sa još raznovrsnijim karakterima bila su značajna u upoznavanju ljudske prirode.

Upravo će mu to značiti da počne da piše romane u kojima unutrašnji monolog junaka postaje jako sredstvo kojim Dostojevski oblikuje ličnosti svojih junaka i iskazuje sva njihovna duševna previranja. Zato se smatra tvorcem psihološkog romana.

Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrojao onako kako to one zaslužuju uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.

Teške sudbine njegovih junaka praćene su dramatizovanim dijalozima i velikom količinom strasti i šokantnih postupaka. Takva su pogotovo dela „Braća Karamazovi“, „Krotka“, „Mladić“ i „Idiot“.

Dostojevski svoje čitaoce suočava sa ubistvima, porocima i zločinima, navodeći ih da preispituju odnos zla i dobra, pojavu ljudske patnje, pojmove poput slobode i smrtnosti.

Hrana kao veliki užitak

Bio je veliki gurman koji je jako voleo rusku kuhinju. Šta će jesti zavisilo je od njegovog raspoloženja. Ako je bio dobro raspoložen, voleo je da jede sir, citrusno voće, pečurke i kavijar. Kada je bio u nešto lošijem raspoloženju supa, teleći odrezak, vino i čaj bili bi dovoljni.

Jako je voleo da pije crni čaj i ispijao ga je svakodnevno, Ipak, kako niko drugi nije umeo da ga pripremi onako kako je Fjodor želeo, pripremao ga je sam sebi.

Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenjem gađaš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj.

Često bi u svoju kuću pozivao potpune neznance koje bi sreo u kafani, Oni bi tako sedeli i pričali, dok ih je Dostojevski pomno slušao. Neke od tih priča poslužile su mu kao inspiracija.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski preminuo je 9. februara 1881. godine usled krvarenja koje je izazvano epileptičnim napadom.

Navodi se da je njegovoj sahrani prisutvovalo oko 40.000 ljudi, mada se ponegde javlja i brojka od 100.000. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu.

Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše:

„Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“ (Jevanđelje po Jovanu ), a isti natpis nalazi se na početku njegovog poslednjeg romana „Braća Karamazovi“.