Ginisovi rekorderi na Sardiniji: Naselje sa osmoro stogodišnjaka

Samo ove godine već je utrošeno 500 svećica za ukrašavanje rođendanskih torti za petoro stanovnika koji su napunili 100 godina.

U obeležavanju veka života obično učestvuje celo selo.

Gradonačelnik Marijano Karta simbolično uručuje medalju slavljeniku, koji se često sa izuzetnom lucidnošću može prisetiti detalja iz svog života u proteklom veku, piše Gardijan.

„Kad god stanovnik slavi jubilarni, 100.ti rođendan, čini mi se kao da je ispred mene deo istorije, živi spomenik“, kaže Karta. Dodaje da ljudi „ovde pričaju male priče isprepletene sa većom pričom. Osećam se veoma srećno“, ponosno poručuje Karta.

Deo istorije ovog mesta ogleda se u 16 ​​fotografija stogodišnjaka, živih ili umrlih, koje se nalaze na zidovima sa obe strane glavne gradske ulice. Na fotografijama je Vitorio Palmas, koji je preživeo koncentracioni logor Bergen-Belzen tokom Drugog svetskog rata i umro 2019. u 105. godini.

Tu je i mural posvećen najduže preživeloj građanki do sada – Konsolati Melis, koja je umrla 2015. u svojoj 108 godini.Konsolata je bila najstarija u porodici od devetoro braće i sestara koji su postali slavni 2012. kada su ušli u Ginisovu knjigu rekorda kao najstarija porodica živih braća i sestara na Planeti sa ukupnim zbirom godina 818.

Njena sestra, Klaudina, umrla je 2016. u 103, zatim Maria, koja je umrla u 100. godini i Antonio u 97. godini. Još jedna od njih je Konseta koja je napunila 100. godina u februaru.

Kameni blok na ulazu u Perdasdefogu, naselju ušuškanom visoko u surovim planinama jugoistočne Sardinije do koga se dolazi uzanim, krivudavim putem, slavi braću i sestre Melis porukom: „Perdasdefogu, svetski rekord u dugovečnosti porodice“.

Njihovi rođaci istog prezimena Melis koji žive u Kaljariju, prestonici Sardinije nadaju se, takođe, da će postati rekorderi po dugovečnosti. To su Adolfo koji ima 98 godina i troje mlađih braće i sestara od njega – Vitalio  koji ima 90 godina, 89.godišnja Fida i Mafalda, koju sa 87 godina zovu „beba“.

Njihovi roditelji su bili Frančesko Melis, koji je služio tokom Prvog svetskog rata, i Eleonora Mameli, koja je od fašističke vlade Benita Musolinija 1939. dobila medalju za rođenje toliko dece. Bilo ih je ukupno 11 od kojih su dvoje umrli kao deca.

Ali niz dugovečnosti nije ograničen samo na porodicu Melis. Perdasdefogu trenutno ima osmoro stogodišnjaka – četiri muškarca i četiri žene od ukupno 1.740 stanovnika. Još deset građana bi u narednih nekoliko godina moglo da napuni 100 godina.

Širom Italije broj ljudi koji dožive stotu godinu je sve veći. Od 1. januara 2021. je bilo 17.935 stogodišnjaka, u poređenju sa 14.456 u 2019. i 11.000 u 2009, pokazuju podaci nacionalne Agencije za statistiku. Sardinija je jedna od pet regija u svetu sa velikim procentom stogodišnjaka. Ima 534 ljudi koji imaju 100 ili više godina, ili 33,6 na svakih 100.000 stanovnika.

Perdasdefogu je jedinstven u smislu da je broj stogodišnjaka u gradu njegove veličine 13 puta veći od nacionalnog proseka.

„Naravno, tu je svež vazduh, dobra hrana, ali verujem da je jedan od razloga njihove dugovečnosti njihov odnos prema stresu“, ukazuje Luisa Salaris, profesorica demografije na Univerzitetu u Kaljariju.

„Rođeni su pre 100 godina i sigurno nisu imali lak život – bilo je gladi i rata. Ali to su ljudi koji su uspeli da se prilagode svim nedaćama – ako postoji problem, brzo ga rešavaju“, dodaje Salaris.

Nije prošlo tako davno da je Adolfo Melis služio piće u baru koji je njegov otac otvorio davne 1958. Sedeći na klupi na trgu pored bara, Adolfove oči zasijaju, piše Gardijan, dok se priseća priča i smeha oko trpeze za kojom su mnogobrojna braća i sestre.

„Tada je trpezarijski sto bio nešto duži“, navodi. „Svi smo se dobro slagali, retko je bilo rasprava … možda je to jedan od razloga zašto živimo toliko dugo“.

Adolfo, koji je u mladosti godinama radio na farmama, ubeđen je da je glavni razlog njihove dugovečnosti ishrana. Hrane je bilo malo – godinu dana pre nego što se Konsolata rodila, u Perdasdefogu je bilo protesta protiv nestašice hrane – ali njihov otac je prvi u gradu napravio povrtnjak.

Pre nego što je Perdasdefogu početkom 1960.-ih priključen na vodovodnu mrežu, vodu za baštu je trebalo donositi iz bunara. „Sve što smo jeli dolazilo je iz naše bašte“, priča Adolfo. „Ono što unesete u stomak je veoma važno“.

U lokalnoj ishrani ima dosta mesa, kao i nešto ribe (more je udaljeno oko sat vremena vožnje), ali trik je u tome da se „jede malo, ali zdrava hrana“, ukazuje. Dodaje da je njegova porodica uvek bila fizički aktivna, posebno u poljoprivredi.

Ali oni su takođe bili i poslovni ljudi. „Tri moje sestre su imale prodavnice i radile u trgovini“.

Sa 102 godine, Bonino Lai je i dalje predsednik fudbalskog kluba Perdasdefogua. Živi sa suprugom Elenom i jednom od svoje dve ćerke u skromnom stanu. Bio je kancelarijski radnik pre nego što je otišao u penziju.

Lai kaže da ga jednostavne aktivnosti održavaju. „Čitanje, hodanje, igranje karata … jednostavne stvari su najbolje stvari“.

Iako je stanovništvo Perdasdefogua uglavnom  starije, to ne znači da naselje nije živahno.

Tokom godine održava se nekoliko kulturnih događaja, uključujući i književni festival. Lokalno stanovništvo veruje da i knjige imaju uticaja na dugovečnosti stanovnika.

Pored fotografije Vitoria Palmasa, koji drži kopiju knjige „Sto godina samoće“ Gabriela Garsije, stoji znak na kojem piše: „Čitanje vas održava u životu“.

Književni festival organizuje Đakomo Mameli, dalji rođak braće i sestara Melis, koji i danas radi kao novinar sa 80 godina.

Na poslednjem događaju u julu, Antonio Brundu (103) bio je u prvom redu da čuje Džonatana Hopkinga, profesora politike na Londonskoj školi ekonomije. I drugi stariji ljudi su podjednako aktivni – Vitorio Lai (99) i dalje recimo vozi i lovi divlje svinje.

„Naši ekološki uslovi igraju ključnu ulogu“, navodi Mameli.

„Živimo na mestu gde je vazduh čist. Naši stogodišnjaci bili su u stalnom kretanju u zdravom okruženju – sakupljali su drva za ogrev ili radili na svojim imanjima“.

Drugi važan faktor, kako navode,  jeste to što Perdasdefogu čuva osećaj zajedništva. Stariji i dalje žive kod kuće, a ne u domovima za negu. „Socijalizacija je toliko važna jer ako imate dobre društvene kontakte, prisećate se, razgovarate, delite mišljenja … dobro živite“.