Godovik: Ponovo u zavičaju

Ispod ovog Godovičkog manastira je grupa kuća… Popovića. S leve strane je jedan izvor koji bije bistar i hladan, debeo kao ruka, i brzo se pretvara u potok na kome je dosta dugo, ne znam da li je i danas, bila vodenica na imanju Popovića. Sada je malo niže dobro uređen ribnjak sa najboljom pastrmkom koja se može naći u tom kraju…

Odatle je moj deda Miloš, mamin otac, kao trinaesto dete popa Vasilija i popadije Filipe – Više, otišao u svet, preko Grdovičkog brda…

On mi je razvio ljubav prema Godoviku, prema lepoj priči i dalekim horizontima. „Video“je i onaj čuveni meteor koji je pao u Sibiru dvadeset i neke rane godine prošlog veka.

Do Godovika se stiže posle 12 kilometara sa puta Požega-Užice, ili iz Arilja preko Grdovića kuda smo najčešće i išli..

U Godoviku su dve crkve, obe dejstvujuće. Jedna je u centru sela, Crkva Svetog Ilije u kojoj je stolovao pop Momčilo, zvani Juriš. Od porte ove crkve, pa sve do centra sela koje se zove pijac i dan danas, održava se 2. avgusta nadaleko čuveni ilindanski vašar. Nisam na njemu nikada bio. Nisu hteli da me vode.

A ova sa slike je mala crkvica ili manastir u kome se pričestio i budući vožd, a tada još samo vođa ustanika Karađorđije Petrović 1804. Svi će vam reći, pa i mnogobrojni savremeni zapisi, oslanjajući se na predanja,da je starija i od zadužbine kralja Dragutina, ariljske Crkve Svetog Ahilija (1277-1296) na čijem je imanju ili metohu bila upisana sredinom 14 veka.

Ono što je meni bilo neobično su izuzetno niska vrata, ne viša od 120 cm, tako da se morate debelano sagnuti da biste u nju ušli. Sigurno je jedno, da se u nju kao ni u ostale crkve nije moglo na konju ujahati.

Tako je Crkva Svetog Đorđa, nekadašnji manastir koji je smešten u podnožju krečnjačke planine Blagaje, imala burnu istoriju i nekoliko razaranja. Poslednja obnova je bila 1985, a od 1997. ima status parohijske crkve i kulturno arhitektonskog dobra.

Negde 2010. godine na stenovitim obroncima iznad crkvice, meštani su primetili Hristov lik i to se brzo pročulo, pa su pored hodočasnika nagrnuli i mnogobrojni turisti.

Priznajem i da sam ja bio jedan od njih. Video, fotografisao. Ali tu sliku nažalost više ne mogu da nađem. Kao da je iščezla zajedno sa likom, koji se višene razaznaje…

Iz knjige „Čudnovata platna – (ne)ispričane priče“, izdavač: Prometej, Novi Sad