Gorica (2): Bol, različitost, ludost

Taj mladi lekar je bio na svom prvom zadatku, do tada mu je takozvana ludost bila samo apstraktni koncept koji je naučio iz knjiga. Prvi put se uživo suočavao sa ljudima koji su nosili taj bol u sebi i koji su bili zatvoreni u onome što se na italijanskom zove „Manicomio“, znači ludnica. Taj lekar i njegovi pacijenti su bili zatvoreni u vili na granici dva sveta, blizu železne zavese, u ništavilu, tamo gde nema ljudskog života, gde se samo prolazi, gde niko ne ostaje duže od vremena koje je potrebno za carinski pregled.

Život se ne nalazi na granici, nalazi se ili istočno ili zapadno, ili severno ili južno od nje. Taj mladi lekar je provodio sate na poslu, na granici. Na pauzama bi se šetao po bašti; zapalio bi cigaretu i mirno gledao kako policajci prolaze pored ograde; nije bilo još uvek video nadzora i vojska je patrolirala granicom.

Ti ljudi su pričali jezikom koji taj lekar nije razumeo, isto kao što nije razumeo ni jezik ludaka koje je on pokušavao da leči. Samo ludaci i mrtvi, koji su posle 1947. godine zajedno sa goriškim jevrejskim grobljem ostali na drugoj strani granice, u Jugoslaviji, ignorisali su postojanje te granice, za žive i „normalne“ ljude tako prisutne i tako opsesivne.

Posle Drugog svetskog rata, Italija je izgubila svoje istočne teritorije i deo grada Gorice se našao u drugoj državi. Gorica nije više bila „Istočna Nica“, kako su je do tada zvali, i postala je „Južni Berlin“. Vrlo često bi lekar izlazio na ulicu da puši na miru svoju cigaretu; posmatrao bi granični prelaz, a graničari, i Italijani i Jugosloveni, koji su bili jedan pored drugog, posmatrali bi ga. Bili su naviknuti na prisustvo tog mladog čoveka, koji je izgledao pomalo lud kao i njegovi pacijenti.

Ne znamo da li je taj lekar nekad poneo svoj pasoš i pokušao da pređe granicu tokom pauza na poslu. Ne znamo da li je išao do Šempetera, da li je stigao do glavnog trga gde je bila pijaca i kupio krompir da bi saznao da li ima isti ukus kao italijanski. Znamo da je taj lekar uskoro napustio Goricu, premešten u Trst, još jedan grad na granici, i da je tamo napravio istinsku revoluciju.

Ubedio je lokalne i državne vlasti da zatvore ludnice, da puste takozvane ludake da žive pored takozvanih normalnih ljudi. Zahtevao je da se zadrže u bolnici, ali u humanim uslovima, bez lanaca i batina, samo oni bolesnici koji su bili opasni po društvo. Svi ostali su mogli da normalno žive svoj život, da nađu posao i da nastave sa lečenjem bez potrebe da budu zatvoreni.

Nikome ne bi palo napamet da zatvori u nekoj bolnici osobu oboljelu od raka; zašto onda zatvoriti nekoga ko ima psihičke probleme ali nije opasan? Zakon koji je oslobodio ludake nosi ime tog mladog lekara, koji je postao pravi autoritet u oblasti psihologije i psihijatrije: Franko Bazalja. Na mestu bivše ludnice u Gorici se sada nalazi Centar za mentalno zdravlje, gde građani idu da popričaju o svojim problemima sa psihoterapeutima ili psihijatrima.