Gorica (3): Drugačiji pogled na svet

Ko je rekao da su normalni ljudi normalni, a da su ludaci stvarno ludi? Ulica Vittorio Veneto je sada prazna. Niko ne izlazi iz poslednje vile pre granice da zapali cigaretu. Nema više graničara koji posmatraju sumnjičavo jedan drugog; ta ulica je postala normalna ulica, gde se ništa posebno ne dešava. Ta luda granica između Evrope i Druge Evrope više ne postoji, osim u glavama određenih ljudi. Baš ta granica je pokazala Bazalji da je svaka granica, i one koje postavljamo između ludosti i normalnosti, zdravlja i bolesti, života i smrti, izmišljena.

Na zidovima stare zgrade bolnice pojavljuju se plakati sa natpisom: „L’Italia agli Italiani“, Italija Italijanima, sa slikom lidera Severne lige i ministra unutrašnjih poslova, Matea Salvinija. To je dobrodošlica od strane italijanske vlade strancima i svima onima koji dolaze iz Slovenije; nažalost, većina Italijana ima ovakav stav, koji, u graničnom gradu kao što je Gorica i na ukupno deset metara od stare psihijatrijske bolnice, deluje zbunjujuće i uvredljivo.

Ali to pokazuje još jednom koliko je taj, sada nepostojeći zid, koji se prostirao duž granice, još uvek u glavama ljudi. Granični prelaz je otvoren, ali između Italije i Slovenije taj zid još uvek postoji; isti taj zid deli Italijane i Rome, bele koji žive na ovim prostorima i crne koji stižu iz rata i bede da bi se upoznali, a često i razočarali zemljama svojih snova, Zapadom. Prema Slovencima, čak i Italijani koji žive u Gorici i koji bi trebalo da su otvoreniji od onih koji se nalaze daleko od granice, gaje u sebi skrivene predrasude.

Malo ko zna o susednoj kulturi, malo ko prelazi granicu da bi išao da stvarno upozna svog komšiju. Malo je onih koji su odlučili da nauče slovenački: podrazumeva se da su Slovenci ti koji moraju da nauče italijanski. Italija je još uvek zemlja koja ima veći privredni prestiž u odnosu na Sloveniju; ovaj prestiž se odražava, nažalost, i na jezike, i dok u Šempeteru i u Novoj Gorici skoro svi znaju italijanski, retko je naći Italijana koji zna slovenački, ili barem srpsko-hrvatski. Gorica izgleda kao svaki drugi mali, provincijalni grad severne Italije.

Granica je daleko od centra, iako je u stvari udaljena samo 500 metara i iako je Gorica oduvek bila grad granice. Već od XVI veka, kad se u nekim delovima Slovenije širio protestantizam, Gorica je bila poslednji grad koji je vekovima pripadao patrijarhatu Akvileju i koji je zbog toga bio veran katolicizmu i rimskom papi. Na brdima oko grada rimske vlasti su stavile kipove Bogorodice i Isusa Hrista raširenih ruku.

Kao i uvek na granici, stvari nisu nikada onakve kako izgledaju: te raširene ruke nisu predstavljale želju da se dočeka i zagrli čovek koji živi sa druge strane i koji je različit od nas, nego su bile prava brana: nemojte ovamo da dolazite, ostanite tamo sa vašom jeresi. Dve godine posle kraja Drugog svetskog rata Gorica je bila podeljena, isto kao Berlin, zidom. Na zapadu je bila Italija, na istoku Jugoslavija; Tito, čije je ime monumentalno i provokativno napisano kamenjem na brdu u Sloveniji koje gleda ka Italiji, izgradio je Novu Goricu, moderan grad koji je oduvek imao tenziju da se ujedinjuje sa svojom starom sestrom Goricom.