Gorica (4): Grad podeljen zidom

Kao i uvek na granici, stvari nisu nikada onakve kako izgledaju: te raširene ruke nisu predstavljale želju da se dočeka i zagrli čovek koji živi sa druge strane i koji je različit od nas, nego su bile prava brana: nemojte ovamo da dolazite, ostanite tamo sa vašom jeresi.

Dve godine posle kraja Drugog svetskog rata Gorica je bila podeljena, isto kao Berlin, zidom. Na zapadu je bila Italija, na istoku Jugoslavija; Tito, čije je ime monumentalno i provokativno napisano kamenjem na brdu u Sloveniji koje gleda ka Italiji, izgradio je Novu Goricu, moderan grad koji je oduvek imao tenziju da se ujedinjuje sa svojom starom sestrom Goricom. Od tada, Šempeter, selo koje je bilo u suštini periferija Gorice i iz koga su dolazili seljaci da prodaju svoje proizvode, izgubilo je svoje značenje: ljudi su se preselili u Novu Goricu i selo je polako izumrlo.

Goriška ulica, koja je bila veoma prometna do kraja Drugog svetskog rata, postala je prazna do naših dana. Najveći granični prelaz se nalazi sada malo iznad, zove se „Crvena kuća“ zbog boje carinske zgrade i postao je i u Italiji poznat tokom rata od deset dana između Slovenije i Jugoslavije 1990. godine. Na ovom mestu bilo je sukoba između JNA i „Slovenske Vojske“ koji su veoma šokirali Italijane. Poslednji kamen goriškog zida je pao 2004. godine, kad je Slovenija ušla u Evropsku Uniju. Sve ono što je granica, što nije čisto u nacionalnom smislu, osuđeno je na zaborav od strane uvek previše nacionalne vlasti.

U Italiji nikome nije bilo žao kad je 1947. god. jevrejsko groblje „Valdirose“ ostalo na slovenačkoj strani, preko zida. Na tom groblju počivaju Jevreji koji su do kraja branili Austrijsku monarhiju tokom Prvog svetskog rata u krvavih dvanaest bitki na reci Soči, kao i mladi filozof i pisac Karlo Mihelštedter, koji je bio prava srednjoevropska duša.

U Italiji se njegova dela uče usput, zato što je on samo delimično Italijan, isto tako kako se usput čitaju i stihovi tršćanskog pesnika Umberta Sabe i pisca Itala Zveva, koji je prvi napisao pravi psihoanalitički roman, „La coscienza di Svevo“. Mihelštedter je živeo na početku veka i upoznao se baš u Gorici sa austrijskom kulturom: naime, na kraju XIX veka bečka buržoazija je otkrila Goricu, koja je tada pripadala Austrougarskoj monarhiji.

Taj grad je bio blizu mora i planina, leta nisu bila vruća, a zime su bile blage; mesto je bilo mitsko, na granici između solariteta mediterana i opsesije kopna. Procvjetale su vile u stilu secesije i baš tada je Gorica dobila ime „Istočna Nica“. U tim vilama su provodili svoje slobodne dane lekari, profesori, filozofi i pisci. U tim vilama i u kontaktu sa njihovim stanovnicima se mladi Karlo Mihelštedter upoznao sa nihilizmom, sa Ničeovim teorijama i sa budizmom.